После забране слања поште преко Аласа са других сервера од 19. децембра 2003., ових дана је учињен и наредни корак — потпуно је забрањено слање и примање поште са удаљених сервера и слање поште преко Аласа са рачунара из РЛАБ-а, под изговором „борбе против спама“ (нежељене епоште) . Лепо, само се питам зашто, и поред свих тих мера, ја свакодневно добијам бар десетак нежељених писама. Да ли је укидање сваке комуникације епоштом заиста исправан начин борбе против нежељених еписама?

Како ми је преузимање поште из РЛАБ-а био једини начин да се изборим са гомилом порука које ми свакодневно пристижу, јер пратим више дописних друштава (по латиничарски: mailing lists) и дневно ми стигне око тридесетак порука (немају баш сви АДСЛ!), ово ми је значајно отежало комуницирање епоштом. Понуђена решења ми не одговарају, а ево и зашто:

1. Читање поште из програма Пајн није (превелики) проблем када се користи терминалски програм Пути, али ја писма пишем на ћирилици, у стандарду Уникод. Писање писама у Уникоду у програму Пајн јесте могуће, али се, пошто Пајн „не разуме“ тај стандард, редови преламају на сваких тридесетак знакова, јер у Уникоду свако слово заузима по два бајта.
2. Читање поште из програма за вебпошту који постоји на серверу Mail.ru јесте могуће, али се поруке приказују без српских ћириличних слова. Такође, није могуће ни слати поруке које садрже српска ћирилична слова. Програм за вебпошту који постоји на Аласу је испод сваке критике. Између осталог, он писма не оставља на серверу, већ их све пребаци у кориснички директоријум, оптерећујући тиме квоту на корисничком налогу. О томе шта би се десило када бих добио више од (32-x) Мб поште, где је x заузеће мог налога, нећу ни да мислим. Мени је потребно свеобухватно решење за читање и писање еписама на ћирилици, у стандарду УТФ-8.

Због свега овога, а и због испитног рока, можда у следећих пар недеља нећу бити у прилици да одговарам на епошту, па се унапред извињавам свима који ми пошаљу еписмо а остану без одговора.

После испитног рока, намеравам да се озбиљније позабавим овим проблемом, а до тада ми једино преостаје да пошту проверавам из интернет кафеа. O tempora, o mores!

Приметио сам још једну грешку у мом препису „Горског вијенца“. Измена је следећа:

2870c2870
< Кадъ су такву срну уловіо, <sup>[73]</sup><br />
---
> Кадъ си такву срну уловіо, <sup>[73]</sup><br />

Изменио сам све верзије „Горског вијенца“, а, поред овога, додао сам и још „изрека“.

Коначно сам набавио и одгледао „Господара Прстенова“ на деведеовима, и то проширена издања „Две куле“ и „Повратка Краља“. Њихове критике можете видети на страници „Проширено, продужено и продубљено“, а ажурирао сам и остале датотеке са називом tolkin[1-3].php, као и страницу „Текстови“. После испитног рока (крајем јуна) намеравам да набавим и „Дружину“, па ћу онда објавити потпуну критику.

Поред овога, ажурирао сам страницу „Везе“.

Видео сам да су у стандард Уникод 4.1 додана кодна места за глагољска слова, и послао сам нову дефиницију уноса за њих за програм Јудит г-дину Гашпару Синају. Планирам и да пошаљем измењену верзију фонта „Глагол“ групи која одржава ГНУ-ов Унифонт. Ипак, у овој верзији стандарда постоје одређене мањкавости, међу којима су најуочљивије недостатак слова „Ы“ (јери) и кроатизирани назив варијанте слова „А“ —TROKUTASTI A. Ово би свакако требало исправити, па ћу, чим ми време то дозволи, пријавити грешке Уникодском конзорцијуму.

Иначе, данас је постављен мој препис „Горског вијенца“ на сервер „Пројекта Растко“, па сам ажурирао страницу „Везе“.

Изменио сам насловну слику свих страна на мојој домаћој страници и додао нову категорију, „Пријатељи и познаници“, у страницу „Везе“.

Пошто ми је данас г-дин Урош Лалицки, lalicki на серверу eunet.yu, скренуо пажњу на могуће значење ове скраћенице у тексту „Горског вијенца“, ажурирао сам страницу „Горскій віенацъ“. Невезано са овим, додао сам још неколико „изрека“.

Данас ми је стигло писмо од извесног г-дина Драгутина Младића, info на серверу freeserbs.org, у коме ме је обавестио да је на његову страницу http://freeserbs.org/~mladich/Njegosh/ поставио текст „Горског вијенца“ који сам пре нешто више од годину дана прекуцао, и скренуо ми пажњу да се у текст поткрало неколико грешака. Потпун „диф“ (списак разлика) нове верзије је следећи:

824a825
> Ка’ да посла до мислит’ немамо,<br />
3876c3877
< <p><em>Вукъ Мандушићъ: куни сердаре Вукота, ты е<br />
---
> <p><em>Вукъ Миђуновићъ: куни сердаре Вукота, ты е<br />

Напомињем да слово „ђ“ у „Миђуновићъ“ стоји у фототипском издању, и ја ту грешку нисам исправљао, јер је моја намера у вези са електронском верзијом „Горског вијенца“ од почетка била да верно представим фототипско издање, укључујући и све грешке које оно садржи. Што се тиче пропуштеног реда, разумљиво је да се у тексту од 4537 ручно куцаних редова неки од њих пропусте, као и да се провуку грешке. Захваљујем се г-дину Младићу и позивам све који су вољни да ми помогну у одржавању електронске верзије фототипског издања „Горског вијенца“ да то учине.

Такође, ради додатних појашњења, страницу „Горскій віенацъ“ сам организовао у стилу „питања и одговора“, додајући нека нова питања.

После „затишја“ у сатанизовању ћирилице, данас је, изгледа, поново профитабилно ћирилицу изједначавати са примитивизмом, а латиницу са просветљеношћу и благостањем. Тако, у данашњим „Новостима“, извесни г-дин Јован Мирковић, служећи се опробаним латиничарским софизмима, прошараним јефтиним политичким памфлетима, покушава да Србима утуви у главу како ће брже „ући у Европу“ ако се буду одрекли ћирилице. Између осталог, он каже:

Многи необавештени Срби имају према ћирилици неки фетишистички однос мешајући је са српском културом, језиком или чак и са српством у националном смислу, што је апсурдно.

Ако изузмемо очито политизовану употребу придева „необавештено“, поставио бих питање какав другачији смисао може да има српство осим националног? Верски?? Државни? И када се мисли на „национално српство“ и када се мисли на „државно српство“, довођење ћирилице, званичног писма у Републици Србији, у везу са званичним језиком у Републици Србији уопште није погрешно. Погрешно је на силу повезивати латиницу и српски језик.

„Почетак буне на дахије“, „Горски вијенац“ или Домановићев „Вођа“, штампани латиницом, јесу дела српске књижевности...

Наравно да се свако од ових дела може штампати чак и на арапском писму, али су сва она изворно писана ћирилицом.

Ћирилица није српско писмо, већ нам је дошла из Бугарске...

Општеприхваћено мишљење јесте да су првобитну ћирилицу, која се данас назива глагољицом, саставили Ћирило и Методије, који су живели у Солуну, у данашњој Грчкој, а други облик ћирилице, којим су, нпр. исписана словенска православна Јеванђеља, фреске и иконе, њихови ученици, који су живели у данашњој Македонији, тако да је изнети податак нетачан. Којим писмом су Словени, па и Срби, писали пре писма Ћирила и Методија, и да ли су уопште имали писмо, није поуздано утврђено и остаје у домену нагађања. Међутим, чињеница је да су сви словенски народи примили хришћанство управо преко ћирилице, односно преко оног писма које се данас назива глагољицом.

... и после Вукових измена постала најсавршеније писмо у Европи (једно слово — један глас), а у употреби је тек од 1868.

Ето школског примера замене теза — ћирилица је, бар како је до сада познато, код Словена, за које је и сачињена, у употреби од 9. века после Христа. Првобитно се употребљавао облик који се данас назива глагољицом, а касније и облик који је одразио промене у самом грчком писму, облик из кога је настала данашња варијанта ћирилице. Међутим, из два податка које је изнео г-дин Мирковић непажљиви читалац ће стећи утисак да се пре 1868. године у Србији није писало ћирилицом, а да је Вук Стефановић Караџић изменио писмо које се није користило у пракси! Моје питање је: којим писмом се пре 1868. записивао српски језик? Хијероглифима? На ком писму је у европском Бечу 1847., чак 21 годину пре 1868., штампан Његошев „Горски вијенац“? Г-дин Мирковић је погрешио већ при формулацији, скочивши сам себи у уста: за одређено писмо није битна територија на којој се њим пише, већ језик који се тим писмом бележи. За запис српског језика се све до оснивања несрећне Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а касније Краљевине Југославије, употребљавала ћирилица. Ћирилица је културна баштина не само Србије и српског народа, већ је неодвојиви део српске писмености, или, да не бих био погрешно схваћен, писмености на српском језику, којим могу да говоре и на њему да пишу и други народи, користећи се њим било као матерњим или нематерњим језиком, као што и ја, као изворни говорник српског језика, могу да пишем на кинеском језику, дивећи се мудрости древних кинеских пословица.

Њен недостатак је што није распрострањена.

И ако ово тврђење прихватимо као тачно за српски језик, мада није поткрепљено никаквим доказима, у глобалном смислу оно сасвим сигурно не стоји — ћирилицом пишу Руси, Украјинци, Белоруси, Бугари, Македонци, Монголи и други народи, а то је сасвим у супротности са тезом г-дина Мирковића. Уколико бисмо схватили да се то тврђење односи на српски језик крајем XX и почетком XXI века, поставио бих питање: зашто је то тако? Одакле тако драматична промена, због чега би читав један народ напрасно „усвојио“ ново писмо? Одговорићу на ово питање: у позадини гушења употребе ћирилице и експлозији коришћења латинице стоји антисловенски дезинтеграциони интерес, а ко тај интерес заступа, сасвим је друга ствар. Познато је да су писмо Ћирила и Методија, глагољицу, користили како словенски народи који су припали западној цркви (католичкој), на пример Хрвати, Словенци, Пољаци, тако и словенски народи који су припали источној цркви (православној), дакле Бугари, Руси, Срби. Код неких народа је глагољица истрајала дуже него код других, нпр. код Хрвата, који су имали тзв. „глагољаше“, свештенике предвођене Гргуром Нинским, који су користили Јеванђеља исписана глагољицом на словенском језику, (супротстављајући се тиме Ватикану!), док други народи после велике Поделе из 1054. или (насилно!) прелазе на латиницу, или почињу да употребљавају нову варијанту ћирилометодског писма — кирилицу.

У руској ћирилици, на пример, има девет слова која не постоје у нашој, а и изговор неких истих је различит.

Ову реченицу не могу никако другачије да оценим, већ само као ноторно непознавање онога о чему се говори. По руској ћирилици се слова не изговарају, слова се изговарају по руској ортоепији (изговорном правилу) и, у зависности од разних чинилаца, једно слово се у разним ситуацијама може прочитати на више начина. Само, није ми јасно шта је г-дин Мирковић овим хтео да „докаже“. Различитост руске ортоепије од српске?

Немци су заменили готицу латиницом.

Ово уопште није тачно. Немци су заменили готицу, која је облик латинице, модернијом и графички једноставнијом латиницом, али тиме нису мењали писмо, већ само његов графички облик. Такав исти облик писма се, иначе, користио и још увек се понекад користи и за запис француског, енглеског, латинског и других језика, а не само немачког.

Могуће је компоновати српску латиницу.

Наравно да је и то могуће (да не будем саркастичан, па да кажем да је могуће компоновати само музику), али питање је колико би било прихваћено у народу, чак и да се пропише декретом, на шта очито циља г-дин Мирковић.

Спутавањем латинице српски народ би се из чиста мира, непотребно гурао у изолацију, враћао у прошлост и сакатио за будућност због непромишљеног одрицања од најраспрострањенијег светског писма.

Право питање јесте: колико је српски народ „осакаћен за будућност“ сатанизовањем и изгоном ћирилице? Зар то не представља дисконтинуитет са досадашњом српском културом до XX века? Не удаљава ли прогон ћирилице српски језик од његовог почетка и трајања до наших дана, од богате књижевности и писаних споменика културе?

Не би српски народ био „изолован“ због „спутавања латинице“ или „фетишизираног односа“ према једином легалном и легитимном писму српског језика, већ сасвим сигурно због других политичких чинилаца, који са писмом и правописом немају никакве везе. У нечему ипак морам да се са г-дином Мирковићем сложим — ниједан други народ не доживљава питање свог језика и писма толико политички колико Срби. Ипак, за г-дина Мирковића и његове евентуалне истомишљенике у другим стварима, имам новост: у широком белом свету постоје и други народи, а не само Американци и Енглези, који пишу разним писмима, а не само латиничним, и говоре многим језицима, а не само енглеским. Зашто би Срби били бољи или гори од њих и избрисали писмо свог језика потезом гумице?

У новом уставу којим ће се трасирати будућност земље треба унети и одредбу: „У Републици Србији у службеној употреби је ћирилично и латинично писмо“.

Прво, одредба се никако не може унети у новом уставу, већ у нови Устав, а друго, латинично писмо се може прописати као службено само уколико се као службени језик пропише језик који се пише латиничним писмом и никако другачије. Предлаже ли се овим увођење енглеског језика као службеног? Ако је тако, зашто? Уколико они који састављају нови Устав, а то (хвала Богу!) није г-дин Мирковић, на ово питање одговоре одречно, у Устав би требало да унесу одредницу: „У Републици Србији у службеној употреби је српски језик и ћирилично писмо.“

Јуче сам сазнао да је Србија постала поморска сила: ни мање, ни више, већ водећа у пиратерији на Балкану. Међутим, и поред тога што обилато користе овај, са изузетком прича за децу, већ скоро заборављени израз, приметно је да они који га употребљавају и подстичу расправе о истом нису смели да га употребе и при именовању државне институције која ће се, како је најављено, супротставити „пиратима“, а која ће се звати Одељење за рачунарски криминал, или тако некако.

Наиме, ради се о томе да је прави израз за ту незакониту активност неовлашћено умножавање софтвера или цедеова, а то је и важећи правни назив. Цела прича око „пирата“ је уствари настала због потребе великих фирми да „надувају“ кривицу људи који неовлашћено умножавају софтвер, како би их приказали у што горем светлу и како би слушаоци дотичне подсвесно довели у везу са страшнијим злочинима, као што су побуне, отмице и убиства. Међутим, свако ко сматра себе имало озбиљним, а клеветање да не помињем, би требало да ствари назива правим именом. Лако је препустити се навици, а тешко је бити у праву.

Ипак, постоји и добра страна „завођења реда“ у продају софтвера: Срби ће се коначно упознати са правим стањем ствари у „иностранству“, и можда извући одређене поуке, бар кад је реч о софтверу, слободи и праву. Као што рече Ричард Сталман: „Цените своју слободу, или ћете је изгубити!“

На дно сваке странице је додано време које је било потребно спису те странице да се изврши. Такође, приметио сам ситан пропуст у фонту „Обилић“. Наиме, поље SPACING је било подешено на M(ONOSPACE) уместо C(ONSOLE), па одређени програми нису могли да препознају фонт. Сада је то исправљено.