Демократија је владавина руље.
— Џ. Р. Р. Толкин
последња измена
ове странице:
[25.09.2008. 21:55:49]
  епошта/email | програми | текстови | питања и одговори | вебник | посете | везе
  биографија/biography | општа јавна лиценца | горскій віенацъ | mew | толкин | гепеге  
 

Повратак Краља

Изгледа да ће се 2003. година памтити ако ни по чему другом, а оно по броју филмова који су тада „пуштени у оптицај“. У једној години смо имали прилике да гледамо два дела „Матрице“, кинеског „Хероја“, јапанског „Последњег самураја“, „Убити Била“ и два дела „Господара Прстенова“. Само онај ко баш не воли да се „културно уздиже“ посетом биоскопима није имао прилике да примети „тренд“ враћања холивудским историјским спектаклима, овај пут уз помоћ масовних специјалних ефеката. Та мода је захватила и „Господара Прстенова“.

      Мислим да је, узевши у обзир претходна два дела „Господара“, „Повратак Краља“ филм који на одговарајући начин заокружује целу трилогију, иако ова филмска трилогија у целини можда не представља нешто што би исправно представило Толкинова дела широј публици.

      Наравно, филм, као и његови претходници, не одсликава верно у свим деловима Толкинову замисао. Иако у мањем броју него у претходна два филма, ипак постоје места која је Џексон мењао, неке делове је избацио, а неке холивудске глупости је додао. Недавно сам прочитао једну критику „Повратка Краља“ у којој се каже да су делови у којима се Џексон удаљио од Толкина препознатљиво кичасти и усиљени, без магије која прати оне сцене у којима је Џексон остао веран Толкиновом тексту, онолико колико је то могуће. Међутим, мислим да ово и јесте и није тачно. Јесте тачно код оних делова који су непотребно додани, као нпр. када Гандалф објашњава Пипину како је и смрт само још једно путовање (је ли то неко рекао Милош Црњански? „Нема смрти. Има само Сеоба.“), препричавајући завршне пасусе књиге у средини филма, док се нпр. Чишћење Округа заиста не би лепо уклопило у остатак филма. Неко ко није гледао филм могао би да се овде не сложи са мном, али мислим да би још дужи завршетак био стварно заморан. И овако су многи негодовали због „вишеструких завршетака“, новог фазона који је „Пи Џеј“ смислио, ваљда да би по некој новој, револуционарној ствари био упамћен у свету филма. Такође, као да филм болује од превише пажње посвећене биткама, и премало простора остављеног за паузу после Пеленорске битке и завршетак (не мислим на епилог). Стекао сам утисак да је првој половини књиге посвећено око 70% филма, а другој половини око 30%. Али, то је било и за очекивати, јер је доста ствари нагомилано из претходног филма, додавањем непотребних ствари у „Две куле“ и непотребним растезањем тог филма.

      Филм „Повратак Краља“ је уверљив, крвав, насилан и са елементима хорора, тако да су деца која су присуствовала премијери вриштала и скакала са седишта. Ја лично бих поручио родитељима да добро размисле пре него што поведу дете на овај филм, иако се код нас људи углавном оглушују о упозорења о дозвољеном узрасту када воде децу у биоскоп. Кад сам већ код ефеката, нагласио бих да се моје мишљење о Голуму није мењало од „Две куле“. Али зато је Шелоба осветлала образ фирми „Вета дигитал“. Види се да су се стварно трудили да што верније прикажу кретање и физику великог паука.

      У једној критици се каже како се Енди Серкис као Смеагол на почетку филма „глумата“. Мислим да то није тачно, једино је можда могао мало да поради на томе да Смеагол у почетку вероватно није звучао као Голум. Овако, боја Серкисовог гласа у улози Смеагола се скоро уопште не разликује од Голума, што делује прилично чудно. Ваљда је ово учињено да би и Хомер Симпсон схватио да је то будући Голум. Ако је Хомеру уопште јасно ко је Голум.

      Иако је Толкин стално истицао како не воли алегорију, „Господар Прстенова“ обилује метафорама и алегоријама. Мислим да је управо то оно што је у „Господару Прстенова“ најпривлачније: могућност да свако замисли детаље на свој начин, да створи своју верзију приче. То је уједно разлог због кога „Господар Прстенова“ није прихватљив за велики екран. Џексон је, заједно са Хауардом Шором, који је написао музику, заједно са свима који су правили костиме, анимирали сценографију, осмишљавали дијалоге на синдарском, нолдорском и куздулу, понудио једну могућу представу онога што је Толкин описао. Тиме је за велики број људи који су гледали филм прича завршена. Али је тиме учињена и противуслуга — људи ће од сада Арагорна подсвесно замишљати као Вига Мортенсена, Фрода као Елију Вуда, а Гандалфа као Ијана Мек Келена. Нажалост, Џексон није сасвим добро схватио Толкинову замисао, или је, у супротном, хтео да метафоре представи дословно (?!?). Пример: Толкин у „Дружини Прстена“ каже како се Балрогова сенка пружала „као два огромна крила“, да би одмах затим рекао како су му „крила била раширена од зида до зида“. Неко би могао да каже да су Балрози имали крила, али свако ко гледа даље од свог носа ће приметити да је ово чиста метафора, јер би иначе поређење Гандалфа са „сасушеним дрветом које чека непогоду“ могло такође да буде схваћено дословно, па да се Гандалф некако повеже са Ентима и Хворнима. Или, како би се иначе у „Силмарилиону“ један Балрог „стрмоглавио у провалију“ борећи се са Глорфинделом? Зашто једноставно није употребио „крила“? Зато што су „крила“ била у ствари „сенка“, тј. била су привиђење у страху оних који су са Балрогом имали прилике да се сретну („у страху су велике очи“), а могле су то да буду и Балрогове руке — Толкин каже како је сенка „посезала“ (у српском преводу је синтагма reach out преведена као „пружала“). Толкин се играо речима, мешао је физички и апстрактни свет, метафоре и „стварне“ описе. Мислим да је Сауроново Око такође схваћено превише дословно. Истовремено, у књизи „Повратак Краља“ стоји 1) да је Барад-Дур имао гвоздену круну на свом врху, и 2) да је постојао Прозор Ока. Дакле, Џексонова (или чија већ) визија архитектуре Барад-Дура није баш најтачнија. Да ли је комерцијална — то је већ нешто друго.

      Једна од најнепријатнијих измена је свакако измена понашања и смрти Денетора. Све је у вези њега искривљено или пренаглашено, па чак и бацање са највишег „прстена“ Минас Тирита, за које су Џексон и Бојенсова изгледа мислили да би било „ефектније“ на масе ждерача кокица. При том се палантир од Минас Тирита уопште не помиње, иако је задржана Денеторова реплика како он „зна више него што други мисле“, која директно асоцира на употребу палантира.

      Постоји један чинилац који овај филм издваја од претходна два, а то је изврсна музика Хауарда Шора, која је у „Повратку Краља“ главни носилац радње. И то је оно што је неке подстакло да изјаве како је „Повратак Краља“ „поетичан“ филм. Не само то, музика допуњава недостатке, било сечења, било измене, било додавања. Мислим да би без музичке подлоге овај филм био много сиромашнији. Оно што свакако очекујем више него проширено издање „Повратка Краља“ је CD са музиком из филма. На крају крајева, Арда је створена из Велике Музике, зар не?

Коначна оцена.

наслов филма оцена
Дружина Прстена
   
8,6/10
Две куле
   
5,7/10
Повратак Краља
   
8,0/10
Укупни просек:
   
7,4/10

Наставак: Проширено, продужено и продубљено