Што би дике — оде у војнике; што би шкарта — оста да се карта.
— српска пошалица из I светског рата
последња измена
ове странице:
[25.09.2008. 21:55:49]
  епошта/email | програми | текстови | питања и одговори | вебник | посете | везе
  биографија/biography | општа јавна лиценца | горскій віенацъ | mew | толкин | гепеге  
 

Феномен „Толкин“

Први пут сам се сусрео са Толкиновим делима прилично рано, у VI разреду. Пре тог периода ми је трилогија „Господар Прстенова“ углавном била неразумљива, али сам онда сазнао за њен пролог, „Хобита“, и то је представљало прекретницу у мом схватању Толкинове визије света. Од првих дечје завереничких страница „Хобита“ јасно је да се ради о сасвим необичном штиву, које је задивљујућа мешавина авантуристичког романа, бајке и ратне хронике. „Хобит“ је углавном весела прича за децу, са шаљивим обртима, сасвим различита од осталих књига из исте „серије“. Читајући „Господара Прстенова“, међутим, сусрео сам се са књигом која почиње као наставак „Хобита“, али из књиге за децу прераста у причу за одрасле, постепено добијајући дубину и сложеност. Толкин је замислио паралелну историју нашег света са краљевима, градовима, биткама, издајствима, савезима, свађама, љубавима, језицима, писмима, расама. Невезано за филмске верзије „Господара Прстенова“, ове књиге у данашње време делују на неки начин „познато“. Оне личе на „Лагуме и змајеве“ (Dungeons and Dragons), „Конана“, „Харија Потера“, „Ратну вештину“ (Warcraft), и друге рачунарске игре, романе и филмове. Међутим, следеће што пажљиви читалац Толкинових дела примети јесу године када су објављене прве верзије „Хобита“ и „Господара Прстенова“. Закључак који обавезно следи јесте да је Толкин зачетник читавог жанра епске фантастике, у његовом данашњем виду. Многи писци, сликари, композитори, па чак и рок групе и аутори игара били су инспирисани његовим радом. Жанр FRP (Fantasy Role Playing) игара је такође, по мом мишљењу, настао из његових књига.

      „Господар Прстенова“ је књига која је настала из инспирације њеног аутора углавном скандинавским еповима, мада има примеса свих култура и митова, посебно старогрчких. Од словенских елемената ту су, између осталог, имена „Боромир“ и „Фарамир“, назив за једну расу Људи, Друедаина „Друг“, назив за једну расу Орка „Снага“, као и име једног од Истара (Чаробњака), „Радагаст“, што је име једног старословенског паганског божанства. „Гандалф“ је, са друге стране, назив једног патуљка из нордијске митологије. Толкин је осећао недостатак митова и легенди у енглеском народу и хтео је да му их поклони, макар и овако, у двадесетом веку. Неко ће можда рећи да је онда глупо да се Срби упућују у Толкинова дела, јер ми имамо веома богату митологију, али ја бих таквима одговорио да управо зато ми можемо дубље да их схватимо и да нам она буду ближа. Ми све то имамо већ вековима: и Дагорладску битку, и изгубљено краљевство, и Саруманову издају, и најезде Орка, и похарани Хобитон. Авај! Имали смо и имамо и велики број „Црвјезика“. Једина разлика је што је све то код нас стварно.

      Шта је то што је толико привлачно у „Господару Прстенова“? Можда је то изузетна детаљност којом је Арда (Земља) описана. Или је то управо недостатак неких кључних детаља, који замагли радњу и заголица машту. Или богатство историје, језика, писама и култура, могућност да напишете своје име егзотичним писмом и да се дописујете без страха да ће непожељне очи успети да дешифрују шта сте написали. Можда је то тананост вилин-песама које васкрсавају из пепела и побеђују мрачне магле, или име Елберетино које плаши чак и Утваре Прстена. Или чаша пива са колачима и лулом уз хобитску ватру. Или „угодна мешавина свега тога“. Мишљења о Толкиновим делима су веома подељена: док „Господара Прстенова“ једни хвале као „књигу (двадесетог) века“, што је и званично у Великој Британији, други га сматрају за „чисту патетику“. Таквих људи ми је стварно жао, јер њихово мишљење показује да се они никада у животу нису бавили ничим интересантним (слично Багинсима пре Билба). Њима су једина штива која не би била подложна патетици телефонски именик или берзански извештаји, мада би и ту могли да пронађу неколико разлога за етикетирање истих.

      Међутим, највеће откровење је за мене представљала једна мање позната, или бар мање помињана, Толкинова књига: „Силмарилион“. Иза овог хеленоликог имена, које мало ко може први пут да изговори а да не сломи језик, се крије најозбиљније и најлепше Толкиново дело које у себи садржи радњу свих књига у вези са светом из „Господара Прстенова“. Узвишеног тона, понекад блистав попут три драгуља — Силмарила из његове приче, а понекад мрачан као најдубљи крајеви Безвремене Празнине, „Силмарилион“ је књига чија је главна тема историја борбе Светлости и Сенке која је довела до пропадања и старења Арде. Ово најраније Толкиново дело у вези са Ардом, чије прве приче су писане у време Првог светског рата, Толкину је служило као оријентир за организовање осталих књига у логичну целину. У „Силмарилиону“ су приметне примесе не само разних митологија, већ и утицаји философских школа, највише старогрчких. Толкин је замислио настанак света из Велике Песме, слично неким грчким философима, а што је касније у измењеној форми, прихваћено у хришћанству („У почетку беше Реч...“). Толкин није хтео да објави „Силмарилион“, он је служио само као основа и костур за настанак других дела. Ми данас имамо прилику да се са „Силмарилионом“ упознамо захваљујући Толкиновом сину Кристоферу, који је сакупио и приредио Толкинове рукописе, и објавио „Силмарилион“ после смрти свога оца. За сада „Силмарилион“ представља исту онакву баријеру (а истовремено и изазов) за промену медијума какву је представљао „Господар Прстенова“, с том разликом да је мало вероватно да ће „Силмарилион“ икада доспети на филмско платно. Изгледа вероватније да се та књига обради у форми серије, узевши у обзир да је састављена од мноштва мањих и већих прича и догађаја који чине ток историје Арде. Постоји чак и могућност да се Силмарилион обради у форми новог жанра, још непостојећег, који би био мешавина филма (јер би био приказиван у биоскопима и имао филмски квалитет) и телевизијских серија (јер би имао временску дужину и број појединачних епизода). Трилогије ми изгледају као зачетник тог жанра, мада још морају да се изборе са „дечјим болестима“, као што су, на пример, превелики временски размаци између појединачних наставака.

Филмска трилогија: Дружина Прстена

Да би се оценио филм прављен по књизи из које је настао сценарио, за разлику од филма прављеног по сценарију из кога је касније настала књига, неопходно је прочитати књигу по којој је филм прављен. Најпре, то је потребно због раздвајања садржаја књиге од онога што је режисер додао или изменио. Већина инквизиторски настројених критичара Џексоновог „Господара Прстенова“ уопште није прочитала књигу! То је произвело хајкачке критике, сасвим неодговарајуће за једно такво дело као што је „Господар Прстенова“. Али, уосталом, шта очекивати од домаћих критичара, који ни многе друге филмове нису признали и уврстили у своје „књиге живота“, док дно дна домаће кинематографије (попут „Рана“) проглашавају за врхунска уметничка дела?

      Што се мене тиче, ја не сматрам да сам критичар, а још мање професионални критичар. Али могу да кажем да имам извесно познавање Толкинових романа, довољно да бих могао да оценим филм без субјективности коју би имао неко ко их није читао.

      Толкин је, мишљења сам, намерно написао своје дело тако да сваки покушај преношења истог на филмско платно пропадне. Тако је и било, али до данас. Са развитком филмске технике указала се шанса да „Господар Прстенова“ добије и филмску верзију. Али по мом мишљењу пресудно је то да су гледаоци данас спремни да седе више сати током пројекције. То је проблем који је, мислим, било теже решити него натприродна бића и гигантску сценографију.

      Мислим да критика оваквих филмова, а то су филмови настали по књизи, нарочито популарној књизи, може бити неконструктивна (деструктивна), то јест да се противи читавој концепцији таквог филма и конструктивна, то јест да критикује успешност преношења књиге на други медијум. Пошто сам ја читао књигу, моја критика је конструктивна. Сама идеја снимања овог филма јесте позитивна. Наравно, постоје детаљи који су морали да буду избачени, неки су само наговештени, неки се виде тек другим гледањем филма, а неки су додани.

      Велику потешкоћу при прављењу филмова по постојећој књизи представља и то што је у књизи могуће неке ствари само наговестити, јер се оне виде из контекста, док у филму то није увек могуће. Тако у књизи „Две куле“ Боромир на самрти саопштава Арагорну да је „изневерио“, међутим после Арагорновог одговора да није, Боромир не мора ништа више да каже. Он се једноставно осмехне. Насупрот томе, у филму „Дружина Прстена“ Боромир улази у дијалог због кога би многи оцрнили филм као „патетичан“, и који се завршава са „Пратио бих те свуда... брате мој, заповедниче, Краљу мој!“ Док у књизи није било потребе за оваквим помало сировим објашњењем, јер је то испричано кроз многе пасусе, у филму је то неопходно, да би се одсликала приврженост Боромира Арагорну као војном заповеднику, која није одмах била присутна, већ се постепено изграђивала. Једноставно, то није могло да буде другачије урађено.

      Постоје и друга лоша места, не у смислу „патетике“, већ непоштовања књиге, на пример, Галадријела је представљена сувише хладно, па је неке особе са којима сам гледао филм, а које нису читале књигу, испрва нису схватиле као позитиван лик! У књизи је јасно описано како су Галадрими непријатељски расположени према Патуљцима, па је зато логично да Халдир и његова стража буду опрезни, ако не и непријатељски расположени када угледају Гимлија. Али Галадријела зна ко и зашто долази у Лотлоријен. Она треба да буде приказана као особа вољна да помогне, али немоћна да уради било шта друго осим да угости Дружину и подари им помоћна средства (чамце, лембас, Стакло, огртаче...). Добро је у филму приказана достојанственост и узвишеност Нолдорке Галадријеле, али је лоше приказана доброта и љубазност. Када упоредимо филмску са Галадријелом из књиге, то је слично као када се пореди Минас Итил пре заузимања са Минас Моргулом. Једноставно, филмска Галадријела све време делује као у Фродовој визији, висока, страшна, моћна и хладно сабласна. Постоји још један изостављен детаљ — поред Фрода, и Сем гледа у Огледало. Сем не види Галадријелин Прстен, Нењу, за разлику од Фрода, који постаје „продорног погледа“ под утицајем Јединог Прстена. Сад, ова кратка епизода би можда продужила филм, али би истакла још једну особину Прстена. Овако, све делује као када се слика у рачунару пребаци у JPEG формат са високим нивоом компресије — све „стаје“ у предвиђену „временску бајтажу“, све је веома сабијено, али се губи на детаљима (а самим тим и на квалитету?).

      Једна од ситнијих грешака је сцена борбе са Сауроном. У књизи, Елендил и Гил-галад се „рву“ са Сауроном, сва тројица падају, Елендилов Нарсил се ломи „под њим“, а Исилдур само прилази и крхотином Нарсила одсеца Прстен са Сауронове руке. Касније, када Голум прича о Саурону, он каже да Саурон има „само девет прстију... али су му они довољни“. У филму, Саурон ломи Нарсил, а Исилдур му одсеца четири прста! Можда би сцена борбе била мање динамична да је доследно поштована књига, али у књизи постоји паралела између Деветопрстог Саурона и Деветопрстог Фрода, који на сличан начин губи Прстен. Пошто она у књизи није баш толико наглашена, мислим да је ово „ситнија“ грешка.

      Уопштено, мислим да и поред свега, филм доследно прати дух књиге, а то је оно најважније. То је људска прича, од крви и меса, са несавршеностима и грешкама, али је управо то чини бољом и стварнијом. Можда утисак једино квари „испраност“ боја која целом филму (изузев Хобитона) даје један хладан тон. Све остало је у сваком случају много боље него Бакшијев покушај. Верујем да ће се многи познаваоци и фанови сложити са мном. Уосталом, како каже јапански мудрац: ништа не може бити савршено, потпуно савршенство је неприродно...

      Чак и уколико није било притисака на Џексона од стране армије Толкинових фанова, сигуран сам да је макар један утицао на њега — он сам, будући велики обожавалац Толкинових дела. У интервјуима објављеним на Интернету то се могло приметити. Џексон је био свестан свих слабости Бакшијеве несрећне авантуре у виду пола-игране, пола-цртане скоро-половине целе трилогије и у његовом Господару Прстенова их је избегао.

      Да би филм успео у данашње време, он мора да има и комерцијалну вредност. Питер Џексон је покушао да тај принцип што је могуће више ублажи и да га примењује што мање. Такав комерцијални излет је, по мени, претерана улога Арвене (Лив Тајлер). Још један пример је Саруманова лавина на Карадрасу. Али, и поред свих недостатака, филм оставља утисак аутентичне приче, која је могла да буде и таква каква је испричана на филмском платну. Филм просто позива на читање књиге оне који је нису прочитали, а оне који јесу награђује визуелизацијом књиге. Наравно, филм остаје само једно могуће тумачење, али најбоље досад виђено. Пошто му је конкуренција Бакшијев недовршени полу-цртани филм, за сада је Џексонов „Господар Прстенова: Дружина Прстена“ по мени најбоља адаптација Толкиновог ремек-дела за велики екран.

Коначна оцена.

наслов филма оцена
Дружина Прстена
   
8,6/10

Наставак:
Две куле
Повратак Краља
Проширено, продужено и продубљено

 
Текст „домаћа страна Страхиње Радића“ исписан писмом Сарати (из „Силмарилиона“) на српском и енглеском језику. Писмо Сарати су користили Нолдори пре него што је Феанор изумео Тенгвар