У математици не разумевате ствари, већ се на њих навикавате.
— Џон Фон Нојман
последња измена
ове странице:
[25.09.2008. 21:55:49]
  епошта/email | програми | текстови | питања и одговори | вебник | посете | везе
  биографија/biography | општа јавна лиценца | горскій віенацъ | mew | толкин | гепеге  
 

Питања и одговори

 

1. Ћирилица.

1.1. Зашто ћирилица? Па зар сав нормалан свет не пише на латиници? Уз ћирилицу нећемо ући у Европу и свет!

Одговор на ово питање сам већ дао на страни „Зашто ћирилица?“. А за странце је или уз важније странице додан и превод на енглески или он постоји као одвојена страница.

1.2. Али мене мрзи да инсталирам ћирилицу!

Пошто можете да читате овај текст, значи да вам је ћирилица већ инсталирана. ;-)

1.3. Како да и ја направим сајт на ћирилици?

Погледајте моје упутство за писање ћириличних веб страна.

1.4. Да ли си ти екстремиста? Пишеш само ћирилицом.

Можда. Опет, зависи од тога шта значи „екстремизам“. Уколико то значи: „бити доследан у својим уверењима“, онда јесам екстремиста. Вероватно ће ме човек који је навикао да „српски“ гледа на латиници и са много већим постотком енглеских речи назвати „екстремистом“. Такве људе бих ја питао да ли су и Енглези и Американци екстремисти, јер пишу својим писмом — енглеском латиницом? Јесу ли Кинези екстремисти, јер пишу кинеским писмом? Јесу ли Арапи, Јевреји, Тајланђани, и, најзад, јесу ли Руси екстремисти због тога што пишу својим писмом? Уколико је тако, са поносом изјављујем да сам и ја екстремиста.

      Што се тиче „равноправности“ ћирилице и латинице (у смислу писања текста на српском језику латиницом), јасно је да ње не може бити, јер се ниједан језик сличан српском (већина европских језика) не пише уз помоћ два писма, већ скоро увек једним, званичним писмом земље у којој живи већина људи који говоре тај језик. Према томе, не може постојати „умерен“ став у погледу избора писма. Или ће се писати латиницом, или ћирилицом. Ја сматрам да је за српски језик историјски оправдано писмо ћирилица, а не латиница.

      При том, погрешно је ово питање сводити на ниво приче о заштити права националних мањина, јер говоримо о српском језику на латиници. Колико ја знам, (још увек) не постоји ниједна мањина у Републици Србији чији је званичан језик српски а писмо латиница.

1.5. Шта ти зовеш ћирилицом? Данашња ћирилица је врло млада.

 
назив писма према
времену настанка
модеран назив писма назив у време када се
писмо употребљавало
илустрација
прва ћирилица глагољица кириловица пример словенских писама
друга ћирилица ћирилица пре Вука кирилица
трећа ћирилица Вукова ћирилица ћирилица
  Табела 1: називи словенских и српских писама

Истина је да је облик ћирилице којим данас пишемо релативно млад, будући да је данашњи употребни облик српске ћирилице саставио Вук Стефановић Караџић у XIX веку. Међутим, данашња ћирилица се уопште не разликује у толикој мери од писма које су на основу грчког писма сачинили ученици св. Ћирила и Методија. Првобитно писмо Ћирила и Методија, „прва“ ћирилица, у данашње време звано глагољица, је друга прича, мада и оно има извесне сличности са данашњом ћирилицом, пошто је изведено из једног облика грчког писма којим се у оно време писало. Вук се потрудио да „трећу“ ћирилицу упрости и учини је ближом народу, па је зато усвојио принцип „пиши као што говориш, читај како је написано“, што значи да се један српски глас записује једним словом, које се опет чита као један глас.

      Међутим, Вук није створио ново писмо, већ је усавршио постојеће, као што се данас усавршавају рачунарски програми: програм се мање или више разликује од верзије до верзије, али основна функционалност остаје иста. Вук је избацио слова „Ь“, „Ъ“, „Ы“, „Ю“, и слична вишегласна слова или слова која су се слабо користила у српском језику, а додао слова „Ђ“, „Ј“, „Љ“, „Њ“, „Ћ“, „Џ“. Сва остала слова су мање-више задржала своје првобитно значење. Што се тиче словних ликова, средњевековни словни ликови су замењени модернијим, штампарским, по угледу на промене у руском писму, које је спровео руски цар Петар Велики. Уопште, цела Вукова реформа српског писма и правописа је вероватно инспирисана реформом руског писма и усвајањем „гражданке“, писма модернијих облика и без неких старијих слова.

      Дакле, само злонамеран човек може да тврди како не постоји никаква веза између ћирилице пре Вука („друге“ ћирилице) и Вукове („треће“) ћирилице.

1.6. Шта подразумеваш под изразом „фонетско писмо“?

Писмо у коме се један глас једног језика записује уз помоћ једног слова. На пример, у енглеском језику се меки глас „ш“ записује као „sh“, па стога енглеска латиница није фонетско писмо, док се у српској ћирилици сваки глас записује уз помоћ само једног слова.

1.7. Мислиш ли да су Србија, ћирилица и православље нераздвојиви? (И: шта подразумеваш под „одвајањем“?)

Мислим да су Србија као земља коју су историјски насељавали Срби, православље као вера којој највећи број Срба припада, и писмо које су по званичном мишљењу сачинили, а по другима само уредили и модернизовали, свети и равноапостолски Ћирило и Методије, свакако међусобно повезани. Међутим, то не долази у сукоб са мојим ставом да је ћирилицу потребно одвојити од вероисповести и политике. Посматрано са гледишта математичке теорије скупова, то су скупови који имају непразан пресек и непразне разлике. Пошто је „одвојити“ футур, предлажем да се прочита и одговор на питање 1.8.

Знам да под нормалним околностима све ово не би ни требало истицати, али пошто има и злонамерних, експлицитно напомињем: под „одвајањем“ не подразумевам то да треба спречити употребу писма у верским (далеко било!) или политичким текстовима. Управо супротно, ћирилицу је потребно користити у најширем могућем смислу, и не везивати је само за једну примену. Истовремено треба престати са посматрањем ћирилице кроз уску политичку визуру, јер је писмо далеко изнад и много веће од политике. Писмо је опште добро.

  • Србија и ћирилица. Апсурдно је мислити да је ћирилица резервисана само за употребу у Србији. Међутим, она је службено писмо најмање у Србији. Најважнија спона између ћирилице и Србије, поред уставне одредбе, је и народ који њом пише, а који је у Србији већински и конститутиван.
  • Ћирилица и православље. Као што се не може побећи од чињенице да, на пример, данашњи облик слова „А“ потиче из феничанског и посредно из староегипатског писма, а ипак га користе у разним алфабетима различити људи разних вероисповести, који можда и не познају те цивилизације, тако се не може побећи од настанка и историјске примене ћирилице у православљу. Истовремено, она није искључиво резервисана за православце, па чак ни за верујуће у ширем смислу.
  • Србија и православље. Ова два појма су повезана током већег дела писане српске историје, па према томе православље игра значајну улогу у Србији, која се не може игнорисати. И овде је конститутивни народ тај који повезује Србију и православље, јер је већином православне вероисповести.

1.8. Ако неки који се залажу за „заштиту“ ћирилице кажу да је и латиница српско писмо, зашто си ти против?

Већина људи који су се бавили проблематиком употребе ћирилице и латинице за запис српског језика греши јер не раздваја прошло, садашње и жељено стање. Многи тврде како су српска писма ћирилица и латиница. Ја не затварам очи пред тим да се за запис српског језика у Србији сада користи и латиница, али то сматрам тренутним стањем, које је потребно променити. Жељено стање је апсолутна стандардна употреба ћирилице за запис српског језика, а у Србији је то уједно и историјско стање пре XX века.

2. Политика.

2.1. Да ли си ти националиста? То је тако „аут“.

Зависи од тога како дефинишемо национализам. Ако то значи да волим своју земљу, а поштујем и права других народа да и они воле своје земље, онда јесам националиста. Наравно, подразумева се да љубав према домовини не штети другима, како са моје стране, тако и од стране других. Само кроз истовремено постојање више култура и нација може се обогатити живот на Земљи, а кроз упознавање других култура обогаћује се осећај за сопствено. Свакако да ово упознавање не сме да се претвори у асимилацију и претапање, већ мора да се зна докле се може ићи.

      На свету не би било ратова када би сви били националисти са поштовањем граница и права других земаља на суверенитет. Ту такође важи правило „да бисмо могли да волимо друге, морамо прво да волимо себе“, само примењено на читаве нације. На пример, мени не смета Француз који воли Француску, Хрват који воли Хрватску, Кинез који воли Кину. Оно што ми смета је када се нешто намеће и захтева и када неки појединац или група прокажу извесне људе или групу људи или народе, сведу их на ниво животиња и самим тим избришу сваку могућност за дијалог. Укратко, сметају ми мржња, искључивост и етикетирање. Често они којима су пуна уста израза као што је „говор мржње“ у суштини сами говоре мржњом, или пре мржња говори кроз њих.

2.2. Ти си православни талибан.

Признајем да стварно не знам шта би ово могло да значи. Никада нисам чуо за православне Талибане, а уколико и постоје, ја нити сам Талибан, нити сам рођен у Авганистану. Православан јесам, али сам Србин, рођен у Републици Србији, у српској покрајини Војводини.

2.3. Глобализам је баш „кул“. Зашто му се не приклонити?

Глобализам по мени представља наметање једне културе, што је штетно, јер јесте наметање. Стога ја глобализам видим као блажу варијанту нацизма. Циљ је исти — владати целом планетом, само је различит народ који жели да постигне тај циљ и начин на који га постиже. (Ово је помало непрецизно; за [народ = све људе у држави] се никад не може у целини рећи да јесте или није одговоран за политику своје власти, било штетну или корисну, нити да народ може или не може њоме управљати, али је у овом случају јасно да се мисли на власт у некој држави.) Примера таквих држава је било много; глобализам у том погледу не представља ништа ново. Историја је показала да ниједна држава која је имала жељу да влада целим светом у томе није успела. Тако нешто није могуће, а уколико се и деси да једна држава завлада већином других (наравно, никад није постојала хегемонија над 100% држава у свету), свакако не траје бесконачно — кад-тад свака велика империја се уруши изнутра.

      Не би било ни природно када бисмо сви ми на свету говорили истим језиком, писали истим писмом, слушали исту музику, облачили исту одећу, јели иста јела, веровали у наметнуту религију. То није слобода, већ принуда, која се коси са самом суштином људскости.

2.4. Шта ти значи оно „демократија је владавина руље“? Зар то није контрадикција?

Као прво, не „значи“ мени, већ Толкину, а као друго, морам да признам да сам у том цитату мало сажео део једног Толкиновог писма у коме је реаговао на често повезивање модерне Грчке са синтагмом „колевка демократије“. Наиме, као великог заљубљеника и познаваоца старе Грчке, Толкина је то веома иритирало. Он је истакао да реч „демократија“ у старој Грчкој уопште није имала позитиван призвук, какав се данас жели створити, већ управо супротно, имала је значење приближно „владавини руље“ (енгл. mob rule). Старогрчке државице су биле далеко од модерног схватања демократије, већ су се пре могле описати као војне робовласничке монархије, у којима жене, робови и странци нису имали право гласа. А шлаг на торти јесте чињеница да данашњи Грци немају скоро никакве везе са старим Грцима... Више о овоме се може видети на адреси http://www.isi.org/lectures/read/tolkien.html.

2.5. А, знам, ти си члан странке „...“

Ја никада нисам био, нити јесам, нити ћу бити члан било какве политичке или квази-политичке организације. Једноставно, нисам ничији послушник. Нико ми не може нешто наредити и очекивати да се ја увек и у потпуности сложим. Отуд моја аполитичност. Сматрам себе правим грађанином у политичком смислу речи — пред гласање се опредељујем према свом нахођењу и после много размишљања, а не према нечијем диктату.

      Имао бих стварно ниско мишљење о себи чак и када бих веровао обичним рекламама, као што су, на пример, „Купите кафу А!“ или „Купите кафу Б!“, а камоли такозваним „независним агенцијама за испитивање јавног мњења“, предизборним маркетиншким играма и демагогији. Чак и када би анкете биле истините, то не би утицало на моја убеђења. Политичари су прљави и по дефиницији подложни трговини идејама, док ја увек стојим иза својих идеја и не би их мењао чак ни да сам једини на свету који мисли на такав начин.

2.6. Да ли подржаваш „Образ“, пошто на страници „Везе“ имаш везу ка њиховој презентацији?

Додавање везе ка некој презентацији на ту страницу не мора да одражава моје слагање са ставовима њених аутора. При додавању нових адреса се руководим искључиво повезаношћу са темом категорије, тачније мојом субјективном проценом те повезаности. На пример, ја се не слажем са неким ставовима Ричарда Сталмана који се не тичу слободног софтвера, али сам ипак додао везу ка његовој домаћој страници на страницу „Везе“. Такође, не слажем се ни са ставовима фирми „РедХет“ и „СуСе“, али сам ипак поставио везе ка њиховим презентацијама. Шта тек рећи о двема презентацијама чији аутори имају потпуно супротстављене ставове о именима Назгула, ликова из Толкинове књиге „Господар Прстенова“, а чије адресе се заједно налазе на страници „Везе“?

3. Остало.

3.1. Зашто се на врху појединих страница појављују квадратићи? Изгледа да су ти неке странице погрешно сачуване.

Претпостављам да се мисли на „изреку“. Ради се о томе да су неке изреке на кинеском језику, писане кинеским писмом и кодиране стандардом УТФ-8. На рачунарима који имају инсталиране фонтове који садрже кинеске знаке, изреке се приказују исправно и нема „квадратића“, а на онима који их немају, приказују се „квадратићи“. Иначе, све изреке се бирају уз помоћ псеудослучајних бројева, и не зависе од појединачне странице (пробајте да освежите неку од страница са моје презентације притиском на дугме Refresh).

3.2. Зашто читав сајт о теби? Ти си егоиста.

Ни једно ни друго није истина. Пре свега, није читав сајт о мени, на њему постоји много пројеката на којима сам делом радио са другим људима. Осим тога, шта би друго садржала лична презентација поред текстова који имају мање или више везе са њеним власником? Друго, ја нисам егоиста, бар не стопроцентни, јер да јесам, залагао бих се искључиво за приватни софтвер, а не за идеју слободног софтвера. Нико не може са стопроцентном сигурношћу да каже да није бар мало егоиста, јер „да бисмо могли да волимо друге, морамо прво да волимо себе“.

3.3. Зашто слободни софтвер? Програмери неће моћи да зарађују за хлеб!

О овоме постоји један изврстан текст Ричарда Сталмана, који у мом преводу на српски можете наћи овде: Манифест ГНУ-а.