Всегда такъ будетъ и бывало, таковъ издревле бѣлый свѣть:
Учёныхъ много, умных мало, знакомыхъ тьма, а друга нѣть.
— А. С. Пушкинъ
последња измена
ове странице:
[25.09.2008. 21:55:49]
  епошта/email | програми | текстови | питања и одговори | вебник | посете | везе
  биографија/biography | општа јавна лиценца | горскій віенацъ | mew | толкин | гепеге  
 

Од десет људи који погледају моју веб страну, према мом досадашњем искуству, девет ме пита, не без подсмеха, зашто је моја веб страна писана на ћирилици. Стога мислим да је боље да овде то образложим.

 

Зашто ћирилица? Објективни и субјективни разлози.

Чрноризац Храбар
 
Зато што је једино ћирилица српско писмо. Званично мишљење је да је првобитну ћирилицу (глагољицу) саставио свети и равноапостолски Константин Философ — Ћирило Солунски, да би преко ње ширио хришћанство међу Словенима. Остало је забележено (Чрноризац Храбар, слика) да су пре тога Словени, па тако и ми, Срби, писали и гатали „чртама и резама“, тј. највероватније писмом сличним рунским писмима. Реформама Вука Караџића добили смо писмо које је поред осталих слова, заједничких за све модерне варијанте ћирилице, садржало и посебна српска слова. Ниједан други народ на свету није писао Ћ, Ђ, Њ, Љ, Џ. Српска ћирилица је, поред тога, и једино фонетско писмо на свету. Сваки глас српског језика се може забележити једним ћириличним словом. И то једно слово је довољно. Насупрот томе, узмимо на пример латиницу, где се српски глас Њ мора писати као НЈ; да и не спомињем друга латинична или чак слоговна писма. Ћирилица је писмо са најдужим „стажом“ код нас. Ћирилицом смо се одувек служили.

      На крају, постоје и субјективни разлози: поглед на ћирилични текст милији је српском оку и души него на латинични, у свест српску се складне форме ћириличних знакова сливају као „хитри напици брзе медовине“, како би то Толкин рекао. Подсвесно сазнање да је текст писао сродник, Србин или Рус, а не неки странац, греје душу и благотворно делује на читаоца. Верујем да је то слично осећање које има један Кинез када чита текст исписан кинеским писмом, или Арапин када чита текст исписан арапским, или Јевреј јеврејским, или Индијац деванагаријем. Зато је за српски језик незаменљива српска ћирилица. Преко овога Срби у Србији олако прелазе и чак се томе смеју, али кад се отисну „преко баре“ и нађу у суровој стварности туђине схвате важност очувања културне посебности.

Проблеми.

Нажалост, почетком двадесетог века почело је опадање, а касније и прогон ћирилице. Бар да се све зауставило на томе! Вероватно ниједан други народ на свету није толико мрзео себе, своје порекло, веру, културу, па чак и језик којим говори и писмо којим пише колико су то Срби у двадесетом веку. И ниједан народ се није толико трудио да затре сваки траг своје индивидуалности. Нажалост, то се наставља у двадесетпрвом веку. Исти они који су уништавали сваку успомену на једно другачије време крајем двадесетог века добили су нови адут: рачунаре. Будући да су рачунари какве данас користимо амерички изум, природно је да се сва комуникација између корисника и рачунара обавља на енглеском. Када су развијени начини да се софтвер преведе и у сваком смислу прилагоди неенглеским језицима, било је касно: многи су већ упали у замку новог lingua francа. Чему превод када он, на пример, за Screensaver гласи Skrinsejver или за Plugin гласи Plagin? Поред тога, латиница се, када је још постојала потреба правдања њеног коришћења, „лакше подешавала“. Људи су pisali i jos pisu tekst slican ovome, bez nasih znakova, pa se kuca i kuca nisu mogli razlikovati. Данас смо, опет на нашу велику несрећу, преплављени латиничним текстовима, до те мере да полако почињемо да мењамо чак и језик и „менталне слике“, начин на који сваки народ посебно схвата свет који га окружује.

      Уколико је некада и био, сада проблем изгледа уопште није техничке природе. То доказује моје кратко упутство за писање ћириличних веб страна. Данас се проблем налази само у главама оних који упорно игноришу ћирилицу, мислећи да тако нешто и не постоји. Многима постављање разних подешавања у програмима на „Cyrillic“ и „Serbian“ представља ствар политике. Часописи „Рачунари“ и „Писи“ су чак својевремено објављивали текстове на тему како охаковати Виндовс 95 да подржава „нашу“ латиницу, иако у том систему већ постоји подршка за ћирилицу која се инсталира скоро без икаквих проблема, наравно под условом да вам није гадно да при инсталацији одаберете подешавање „Serbian“. Ово подешавање је у новијим верзијама Виндовса прекрштено у „Serbian (Cyrillic)“, ваљда под утицајем таквих људи. Када не могу да нађу оправдане разлоге, они смишљају разне небулозе како би оправдали некоришћење ћирилице. Један од таквих софизама јесте онај како је „ћирилица убица естетике“ и тобоже „није подесна за (веб) дизајн“, што је потпуно неосновано. На Интернету се налазе многе веб странице, неке урађене са мање а неке са више укуса, али коришћење латиничног писма није један од критеријума који то одређује. Постоје многе стране на кинеском, арапском, руском, хинду, јеврејском, и многим другим језицима, чија се естетика не мери писмом, нити језиком на коме су написане. При том, ово не долази у сукоб са „субјективним ставом“ да је наше писмо лепше од других. Ћирилица је лепша од свих других писама када се користи за запис српског језика. Најлепше и најефикасније је када се језик пише писмом које је органски везано за тај језик кроз историју. На пример, лепо је видети арапски језик на арапском писму, или јеврејски на јеврејском писму, или кинески на кинеском, а ту спада и српски на ћирилици.

      Још једна неаргументована критика ћирилице је да „уз ћирилицу нећемо ући у Европу и свет“. Као да је овај комад земље звани Србија „чардак ни на небу ни на земљи“, то јест да лебди у ваздуху, па треба да се приземљи и припоји „Европи“ и „земљином шару“! Када се мисли на Европску заједницу („унију“) и амерички комонвелт, то онда треба тако и да се каже. Овако није сасвим јасно о чему се говори. Иначе, постоје примери, као што је Грчка, како се „улази у Европу“ са нелатиничним писмом и неенглеским језиком.

      Што време даље одмиче, сведоци смо све већег присуства не само латинице, већ и енглеског језика у свакодневном животу. Довољно је проћи београдским улицама, па да се то види. На све стране су натписи „shop“, „store“, „fashion“, „discount“; ретко се може наћи натпис на српском језику, а још ређе писан ћирилицом. Овакво стање се, на несрећу, подстиче и у образовању. Надам се да се веома много варам, али мислим да ће следећи корак бити увођење енглеског језика као обавезног у ниже разреде основне школе и обданишта и уништавање српског националног бића још у колевкама. Енглески језик ће нам постати матерњи, а деца наше деце ће се имена Србин сећати као кроз маглу, и оденутог у мрак.

Опрости им, Господе, јер не знају шта чине...

Mоје виђење решења.

Сад, многи ће вероватно читајући ову страницу стећи погрешан утисак — да се ја само жалим и да не нудим никакво решење. Неки ће помислити да из оваквог стања нема излаза и да је српска култура осуђена на пропаст. Други ће, иако су вероватно добронамерни, при разговору са људима који мисле да је латиница легитимно (било „једино“, било „равноправно“) писмо за запис српског језика, уплитати појмове којима у целој ствари није место.

      Ја, за разлику од њих, сматрам да је писмо категорија коју треба потпуно одвојити од припадности одређеној социолошкој групи, политике и вероисповести. Писмо би требало да буде нераскидиво повезано једино са језиком коме је то писмо природно, тј. који се тим писмом, у било ком облику, најдуже записивао. Оно треба да је повезано и са народом који тим језиком говори, али на другачији начин. Моја утопија је блиска схватању писма какво постоји код већине нелатиничних народа — да се о употреби писма при запису одређеног језика размишља исто толико колико се данас размишља да ли при запису (не-редних) бројева употребити арапске цифре. Осим тога, писмо не би требало да буде резервисано за једну врсту примена, а да је за друге „табу тема“. Сви би требало да користе ћирилицу ако желе да нешто пишу на српском језику: и програмери, и корисници рачунара; и руководиоци, и радници; и професори, и ученици; и рокери, и „народњаци“; и православни, и католици, и муслимани, и будисти, и атеисти; и капиталисти и комунисти; и анархисти, и конформисти и неконформисти, и сви остали, јер је писмо лингвистичка, а не класна, политичка или верска категорија. Приче да ће странци боље разумети српски ако буде написан на латиници су празне. Неком ко не зна, рецимо, шведски језик ништа не вреди што се он пише варијантом латиничног писма, као што некоме ко не зна монголски ништа не вреди што познаје ћирилицу. Слично као што је за стандардан запис кинеског језика потребно познавати кинеско писмо, а за стандардан запис руског језика — руску ћирилицу, тако би требало да се за записивање српског језика познаје српска ћирилица.

      Дакле, не треба писати графите „Не гази ћирилицу“ на сред тротоара (где их је много теже избећи :-S) и лепити плакате. Писмо је, једноставно, потребно користити. Лично се руководим сличним принципом који Ричард М. Сталман користи за слободни софтвер: не треба мењати друге, већ себе. Свако је слободан да греши, и то нико не може да промени. Међутим, уколико свако ко се са мном слаже лично буде свуда и увек за запис српског језика користио искључиво ћирилицу, где год је то могуће, и ако свесно не пристане да пише српски језик латиницом, то је већ велики успех у корист враћања ствари на њихово право место. Поред овога, потребно је и скретати пажњу да је српско писмо искључиво ћирилица, али то треба чинити смишљено, разумно и популарно, са јасним раздвајањем овог питања од дневне политике. Никога не треба присиљавати да пише другачије него што жели, али не треба ни пристајати на то да нам други бране да пишемо онако како ми желимо. На пример, својевремено ми је било забрањено да пишем ћирилицом на Форуму математичког факултета, па пошто нисам хтео да пристанем на то да пишем (ошишаном или не) латиницом, прекинуо сам да посећујем тај форум.

      Тамо где није могуће користити ћирилицу треба пронаћи начин како да се то омогући. Ми имамо срећу што је Русија велико тржиште, и сав софтвер и хардвер који има подршку за руски језик и писмо ће уз мало или нимало напора подржавати и српску ћирилицу. Ни у ком случају не треба записивати српски језик „ошишаном латиницом“. Када апсолутно не постоји могућност писања ћирилицом (нпр. при именовању променљивих у програмским језицима или у именима датотека које треба преносити на друге оперативне системе), требало би користити начин представљања српских гласова под именом „дуал“, а када се српска имена и остали називи преносе у енглески језик, требало би користити посебна правила преноса. Један могући скуп ових правила наводим у следећој табели:

 
слово „ошишана“ латиница дуал предложени запис у енглеском
Ђ Dj, DJ Dy, DY Dy
Ж Z Zx, ZX Zh
Љ Lj, LJ Ly, LY Ly
Њ Nj, NJ Ny, NY Ny
Ћ C Cy, CY Ch, Tch
Ч C Cx, CX Ch
Џ Dz, DZ Dx, DX G, Dzh
Ш S Sx, SX Sh

Ова правила и сам користим, па тако свуда где је потребно да се моје име напише на енглеском стављам: Strahinya Radich.