APOLON

APOLONOVO ROĐENJE

Bog svetlosti, zlatokosi Apolon, rođen je na ostrvu Delosu. Njegova majka Latona, gonjena gnevom boginje Here, nije nigde mogla da nađe utočište.Praćena zmajem Pitonom, koga je Hera poslala, ona je lutala po čitavom svetu i najzad se sakrila na Delosu, na ostrvu koje je u to vreme plovilo po talasima burnog mora. Čim Latona stupi na Delos, podigoše se ogromni stubovi iz morske dubine i zaustaviše to pusto ostrvo. Ono stade čvrsto na onom istom mestu gde se i danas nalazi. Oko Delosa je šumelo more. Tužno su se dizale Delosove stene, gole i bez ikakvog rastinja.Samo su morski galebovi nalazili sklonište na tim stenama i javljali se na njima svojim tužnim krikom. Ali eto — rodi se bog Apolon i svuda se prosuše potoci jarke svetlosti. Oni kao zlatom poliše stene na Delosu. Sve unaokolo poče da cveta i sija: i stene na obali, i planina Kint, i dolina i more. Boginje koje se okupiše na Delosu svečano proslaviše rođenje boga, prinoseći mu ambroziju i nektar. S boginjama se radovala i sva priroda naokolo.

APOLONOVA BORBA S PITONOM I OSNIVANJE DELFIJSKOG PROROČIŠTA

Mladi, blistavi Apolon pojuri plavim nebom s lirom u rukama i srebrnim lukom na plećima. Njegove zlatne strele gromko su zvečale u tobolcu. Ponosan, radostan, Apolon je jurio visoko nad Zemljom, preteći svakom zlu, svemu onom što se rađa iz tmine i mraka. Žurio je tamo gde živi grozni Piton, koji je progonio njegovu majku Latonu; hteo je da mu se osveti za sva zla koja joj je ovaj naneo.

Apolon je brzo stigao do mračnog klanca u kojem je boravio Piton. Naokolo su se uzdizale stene penjući se visoko u nebo. U klancu je bio mrak. Njegovim dnom brzo je proticao planinski potok, beo od pene, a nad potokom su se kovitlali oblaci. Strašni Piton uspuza se iz svoje jazbine. Njegovo ogromno telo, prekriveno krljuštima, izvijalo se među stenama u bezbroj prstenova. Od njegovog teškog tela drhtale su i pokretale se s mesta stene i planine. Jarosni Piton je sve pustošio naokolo, svuda je širio smrt. Nimfe i sve živo bežalo je od užasa. Piton se podiže, moćan, jarostan, otvori svoju užasnu čeljust i samo što ne proguta zlatokosog Apolona. Utom se razleže zvuk tetive srebrnog luka , kao iskra zasvetle u vazduhu zlatna strela koja nije nikad promašila, za njom druga, pa treća; strele su kao kiša osule po Pitonu, koji pade na zemlju bez daha. Gromko zazvuča slavodobitna pobednička pesma (pean) zlatnog Apolona, pobednika čudovišta Pitona, a pratile su je zlatne strune njegove božanske lire. Apolon zakopa u zemlju Pitonovo telo, tamo gde se nalaze sveti Delfi, i osnova u Delfima svetilište i proročište, da bi u njima proricao ljudima volju svoga oca Zevsa.

S visoke obale, daleko na pučini, Apolon, odjednom ugleda lađu kritskih mornara. Prerušen u delfina, baci se u plavo more, stiže lađu i kao svetla zvezda izlete iz morskih talasa na njenu krmu. Apolon uvede lađu u pristanište grada Krise i kroz plodonosnu dolinu povede kritske mornare u Delfe, svirajući im na zlatnoj liri on ih učini prvim sveštenicima svog svetilišta.

DAFNA

Izloženo po Ovidijevom spevu >>Metamorfoze<<

Svetli, radosni bog Apolon zna i za tugu; i njega je jednom prilikom snašla nevolja. Tugu spoznade on uskoro posle pobede nad Pitonom. Kad je, gord na svoju pobedu, stajao nad čudovištem koje je porazio svojim strelama, ugleda kraj sebe mladog boga ljubavi Erosa kako zapinje svoj zlatni luk. Smejući se, Apolon mu reče:

— Što će ti , dete, takvo strašno oružje? Bolje prepusti meni da šaljem ubojite zlatne strele, koje nikad ne promašuju svoj cilj, a kojima sam, evo baš sad ubio Pitona. Zar ti da se ravnaš sa mnom, iskusnim strelcem? Da ne želiš da postigneš veću slavu od mene?

Uvređeni Eros ponosno odgovori Apolonu:

— Tvoje strele, Febe Apolone, ne znaju za promašaj. One sve pogađaju, ali moja strela pogodiće tebe.

Eros zamahnu svojim zlatnim krilima i za tren oka uzlete na visoki Parnas. Tamo izvuče iz tobolca dve strele: jednom rani Apolonovo srce i izazva u njemu ljubav, a drugu, koja ubija ljubav, odape u srce nimfe Dafne, kćeri rečnog boga Pineja. Desi se da bog Apolon srete lepu Dafnu i zavoli je, ali čim Dafne ugleda zlatnog Apolona, poče da beži kao vihor, jer joj je srce bila probila Erosova strela koja ubija ljubav. Srebroluki bog brzo požuri za njom.

— Stani, prekrasna nimfo, &mdash pozva je Apolon. &mdash Zašto bežiš od mene kao ovčica koju goni vuk? Juriš kao golubica koja beži od orla! Ta ja ti nisam neprijatelj! Pazi, izranila si noge po oštrom trnju. O, čekaj , stani! Ta ja sam Apolon, sin gromovnika Zevsa, a ne obični smrtni pastir!

Ali prekrasna Dafne je bežala sve brže i brže. Apolon juri za njom kao na krilima. Sve je bliže.Evo, sad će je sustići! Dafna već oseća njegovo disanje. Snaga je napušta. S molbom se Dafna obraća svom ocu Peneju:

— Oče Peneju, pomozi mi! Zemljo, rastvori se što pre i progutaj me! O, oduzmite mi ovaj lik, jer je on uzrok samo mojem stradanju!

Čim reče to, noge joj odmah obamreše, kora pokri njeno nežno telo, kosa joj se pretvori u lišće, a ruke, podignute prema nebu, preobratiše se u grane. Tužni Apolon je dugo stajao pred lovorom i najzad progovori:

— Neka bar venac ispleten samo od tvog zelenila ukrašava moju glavu, odsad ti svojim lišćem ukrašavaj i moju liru i moj tobolac! Neka nikad, o lovoru, ne vene tvoje zelenilo! Budi večno zelen!

A lovor, umesto odgovora Apolonu, tiho zašušta svojim gustim granama i kao u znak odobravanja savi svoj zeleni vrh.