Bog svetlosti, zlatokosi Apolon, rodxen je na ostrvu Delosu. Nxegova majka Latona, gonxena gnevom boginxe Here, nije nigde mogla da nadxe utocyisxte.Pracxena zmajem Pitonom, koga je Hera poslala, ona je lutala po cyitavom svetu i najzad se sakrila na Delosu, na ostrvu koje je u to vreme plovilo po talasima burnog mora. Cyim Latona stupi na Delos, podigosxe se ogromni stubovi iz morske dubine i zaustavisxe to pusto ostrvo. Ono stade cyxvrsto na onom istom mestu gde se i danas nalazi. Oko Delosa je sxumelo more. Tuzxno su se dizale Delosove stene, gole i bez ikakvog rastinxa.Samo su morski galebovi nalazili sklonisxte na tim stenama i javljali se na njima svojim tuzxnim krikom. Ali eto — rodi se bog Apolon i svuda se prosusxe potoci jarke svetlosti. Oni kao zlatom polisxe stene na Delosu. Sve unaokolo pocye da cveta i sija: i stene na obali, i planina Kint, i dolina i more. Boginje koje se okupsxe na Delosu svecyano proslavisxe rodxenje boga, prinosecxi mu ambroziju i nektar. S boginjama se radovala i sva priroda naokolo.

Mladi, blistavi Apolon pojuri plavim nebom s lirom u rukama i srebrnim lukom na plecxima. Njegove zlatne strele gromko su zvecyale u tobolcu. Ponosan, radostan, Apolon je jurio visoko nad Zemljom, pretecxi svakom zlu, svemu onom sxto se radxa iz tmine i mraka. Zxurio je tamo gde zxivi grozni Piton, koji je progonio njegovu majku Latonu; hteo je da mu se osveti za sva zla koja joj je ovaj naneo.

Apolon je brzo stigao do mracynog klanca u kojem je boravio Piton. Naokolo su se uzdizale stene penxucxi se visoko u nebo. U klancu je bio mrak. Njegovim dnom brzo je proticao planinski potok, beo od pene, a nad potokom su se kovitlali oblaci. Strasxni Piton uspuza se iz svoje jazbine. Njegovo ogromno telo, prekriveno krlxusxtima, izvijalo se medxu stenama u bezbroj prstenova. Od njegovog tesxkog tela drhtale su i pokretale se s mesta stene i planine. Jarosni Piton je sve pustosxio naokolo, svuda je sxirio smrt. Nimfe i sve zxivo bezxalo je od uzxasa. Piton se podizxe, mocxan, jarostan, otvori svoju uzxasnu cyeljust i samo sxto ne proguta zlatokosog Apolona. Utom se razlezxe zvuk tetive srebrnog luka , kao iskra zasvetle u vazduhu zlatna strela koja nije nikad promasxila, za nxom druga, pa trecxa; strele su kao kisxa osule po Pitonu, koji pade na zemlxu bez daha. Gromko zazvucya slavodobitna pobednicyka pesma (pean) zlatnog Apolona, pobednika cyudovisxta Pitona, a pratile su je zlatne strune nxegove bozxanske lire. Apolon zakopa u zemlxu Pitonovo telo, tamo gde se nalaze sveti Delfi, i osnova u Delfima svetilisxte i prorocyisxte, da bi u njima proricao lxudima volxu svoga oca Zevsa.

S visoke obale, daleko na pucyini, Apolon, odjednom ugleda ladxu kritskih mornara. Prerusxen u delfina, baci se u plavo more, stizxe ladxu i kao svetla zvezda izlete iz morskih talasa na nxenu krmu. Apolon uvede ladxu u pristanisxte grada Krise i kroz plodonosnu dolinu povede kritske mornare u Delfe, svirajucxi im na zlatnoj liri on ih ucyini prvim svesxtenicima svog svetilisxta.

Svetli, radosni bog Apolon zna i za tugu; i nxega je jednom prilikom snasxla nevolja. Tugu spoznade on uskoro posle pobede nad Pitonom. Kad je, gord na svoju pobedu, stajao nad cyudovisxtem koje je porazio svojim strelama, ugleda kraj sebe mladog boga ljubavi Erosa kako zapinxe svoj zlatni luk. Smejucxi se, Apolon mu recxe:

— Sxto cxe ti , dete, takvo strasxno oruzxje? Bolje prepusti meni da sxaljem ubojite zlatne strele, koje nikad ne promasxuju svoj cilj, a kojima sam, evo basx sad ubio Pitona. Zar ti da se ravnasx sa mnom, iskusnim strelcem? Da ne zxelisx da postignesx vecxu slavu od mene?

Uvredxeni Eros ponosno odgovori Apolonu:

— Tvoje strele, Febe Apolone, ne znaju za promasxaj. One sve pogadxaju, ali moja strela pogodicxe tebe.

Eros zamahnu svojim zlatnim krilima i za tren oka uzlete na visoki Parnas. Tamo izvucye iz tobolca dve strele: jednom rani Apolonovo srce i izazva u nxemu lxubav, a drugu, koja ubija lxubav, odape u srce nimfe Dafne, kcxeri recxnog boga Pineja. Desi se da bog Apolon srete lepu Dafnu i zavoli je, ali cyim Dafne ugleda zlatnog Apolona, pocye da bezxi kao vihor, jer joj je srce bila probila Erosova strela koja ubija ljubav. Srebroluki bog brzo pozxuri za nxom.

— Stani, prekrasna nimfo, &mdash pozva je Apolon. — Zasxto bezxisx od mene kao ovcyica koju goni vuk? Jurisx kao golubica koja bezxi od orla! Ta ja ti nisam neprijatelx! Pazi, izranila si noge po osxtrom trnju. O, cyekaj , stani! Ta ja sam Apolon, sin gromovnika Zevsa, a ne obicyni smrtni pastir!

Ali prekrasna Dafne je bezxala sve brzxe i brzxe. Apolon juri za nxom kao na krilima. Sve je blizxe.Evo, sad cxe je susticxi! Dafna vecx osecxa nxegovo disanxe. Snaga je napusxta. S molbom se Dafna obracxa svom ocu Peneju:

— Ocye Peneju, pomozi mi! Zemlxo, rastvori se sxto pre i progutaj me! O, oduzmite mi ovaj lik, jer je on uzrok samo mojem stradanxu!

Cyim recye to, noge joj odmah obamresxe, kora pokri njeno nezxno telo, kosa joj se pretvori u lisxcxe, a ruke, podignute prema nebu, preobratisxe se u grane. Tuzxni Apolon je dugo stajao pred lovorom i najzad progovori:

— Neka bar venac ispleten samo od tvog zelenila ukrasxava moju glavu, odsad ti svojim lisxcxem ukrasxavaj i moju liru i moj tobolac! Neka nikad, o lovoru, ne vene tvoje zelenilo! Budi vecyno zelen!

A lovor, umesto odgovora Apolonu, tiho zasxusxta svojim gustim granama i kao u znak odobravanxa savi svoj zeleni vrh.