Poglavlxe jedanaestoRAZDVAJANxE IVANOVE LICyNOSTI

Borova sxuma na suprotnoj obali reke, samo jedan sat ranije obasjana majskim suncem, zamutila se, razlila i rasplinula.

Voda se kao gusta koprena slivala niz prozor. Na nebu su se svaki cyas palile niti, nebo se cepalo, bolesnikovu sobu plavila je treperava zastrasxujucxa svetlost.

Ivan je tiho plakao sedecxi na krevetu i gledajucxi u mutnu reku koja je kipela, sva u klobucima. Pri svakom udaru groma on je zxalosno uzvikivao i pokrivao lice rukama. Listovi koje besxe ispisao razleteli su se po podu, vetar ih je oduvao hrupivsxi pred pocyetak oluje.

Pesnikovi pokusxaji da sacyini izjavu povodom strasxnog savetnika nisu doveli ni do cyega. Cyim je od debele lekarske pomocxnice, koja se zvala Praskovja Fjodorovna, dobio krnxetak olovke i hartiju, orno je protrlxao ruke i zxurno se smestio uza stocyicx. Pocyetak je sastavio prilicyno brzo:

“Za miliciju od cylana MASSOLIT-a Ivana Nikolajevicya Bezdomnog. Izjava. Jucye pred vecye posxao sam s pokojnim M. A. Berliozom na Patrijarsxijski ribnxak...”

I odmah se pesnik zapleo, uglavnom zbog recyi “pokojnik”. U startu je ispala nekakva besmislica: kako to -- posxao s pokojnim? Pokojnici ne hodaju! Stvarno bi mogli zbog ovog, daleko bilo, da ga smatraju ludakom!

Tako pomislivsxi, Ivan Nikolajevicy pocye da ispravlxa to sxto je napisao. Ispalo je ovako: “...s M. A. Berliozom, kasnije pokojnim...” Ni time autor nije bio zadovolxan. Morao je da nacyini trecxu redakciju, a ona je ispala josx gora od prve dve: “... Berliozom, koji je pao pod tramvaj...” a tu se josx prilepio i taj potpuno anonimni kompozitor s istim prezimenom, pa je morao da ispisxe i “koji nije kompozitor...”

Namucyivsxi se oko ova dva Berlioza, Ivan precrta sve i odlucyi da pocyne iz pocyetka s necyim veoma snazxnim, kako bi iz prve privukao cyitaocyevu pazxnxu, i napisa da je macyak ulazio u tramvaj, a zatim se vrati na epizodu s odrublxenom glavom. Glava i savetnikovo predskazanxe doveli su ga do pomisli na Pontija Pilata te Ivan, da bi bio sxto ubedlxiviji, odlucyi da cyitavu pricyu o prokuratoru izlozxi u potpunosti, josx od onoga trenutka kad je ovaj u belom plasxtu s postavom boje krvi izisxao u peristil Irodove palate.

Ivan je radio usrdno -- i precrtavao napisano, i umetao nove recyi, i cyak pokusxavao da nacrta Pontija Pilata a zatim i... macyka na zadnxim sxapama. Ali ni crtezxi nisu pomogli, i sxto je vreme odmicalo to je pesnikova izjava postajala zamrsxenija i nerazumlxivija.

U onom cyasu kad se izdaleka pojavio pretecxi oblak, koji se pusxio po rubovima i prekrio sxumu, i kad je dunuo vetar, Ivan je osetio da je onemocxao, da necxe izacxi na kraj sa tom izjavom, i nije ni pokusxao da odigne listove sxto su se razleteli, i zaplakao je tiho i gorko. Dobrodusxna lekarska pomocxnica Praskovja Fjodorovna obisxla je pesnika za vreme oluje, uznemirila se videvsxi da placye, spustila zastor da munxe ne plasxe bolesnika, podigla listove sa poda i s nxima pojurila po doktora.

Ovaj je dosxao, dao Ivanu injekciju u ruku i uverio ga da visxe necxe plakati, da cxe sada sve procxi, sve cxe se promeniti i sve cxe biti zaboravlxeno.

Pokazalo se da je doktor u pravu. Uskoro je borova sxuma iza reke postala ista kakva je i pre bila. Ona se, do poslednxeg drveta, ocrtavala na nebu koje se rasxcyistilo i potpuno vratilo predxasxnxu plavet, a reka se smirila. Ivana je odmah posle injekcije pocyela da napusxta zxalost, te je pesnik sada lezxao miran i posmatrao dugu koja se savila preko neba.

Tako je potrajalo sve do vecyeri, i on cyak nije ni primetio kako je duga nestala i kako se nebo rastuzxilo i izgubilo sjaj, kako je sxuma potamnila.

Posxto je popio toplog mleka, Ivan ponovo prilezxe i sam se zacyudivsxi sxto su mu se misli promenile. Nekako je otupelo nxegovo secxanxe na prokletog dxavolskog macyka, nije ga visxe plasxila odrezana glava i, oslobodivsxi se pomisli na nxu, Ivan pocye da razmisxlxa o tome kako, u susxtini, na klinici nije nimalo losxe, kako je Stravinski – pravi mudrac i znamenit cyovek i kako je veoma prijatno kontaktirati s nxim. Uz to, vecyernxi vazduh je i ugodan i svezx posle oluje.

Dom skrbi tonuo je u san. U tihim hodnicima pogasile su se mlecyne bele svetilxke i umesto nxih, prema kucxnom redu, upalxene su slabe plave nocxne lampe, i sve redxe su se iza vrata cyuli oprezni koraci lekarskih pomocxnica po gumenim zastiracyima u hodniku.

Ivan je sada lezxao u prijatnoj malaksalosti, pogledavao cyas na svetilxku pod abazxurom, koja je sa tavanice lila mekanu svetlost, cyas u mesec koji je izlazio iza crne sxume, i razgovarao sam sa sobom.

-- A sxto se ja, zapravo, toliko uzbudxujem zbog toga sxto je Berlioza pregazio tramvaj -- razmisxlxao je pesnik. -- Na kraju krajeva, neka pocyiva u miru! Ko sam mu ja, zaista, kum ili stari svat? Ako se ovo pitanxe valxano pretrese, ispada da ja, u susxtini, nisam cyestito ni poznavao pokojnika. Stvarno, sxta sam o nxemu znao? Pa, nisxta, osim da je bio cxelav i uzxasno krasnorecyiv. I josx, gradxani -- nastavio je svoj govor Ivan, obracxajucxi se nekome -- da razjasnimo evo sxta: zasxto sam se to ja, objasnite vi meni, razbesneo na toga zagonetnog savetnika, maga i profesora sa praznim i crnim okom? Cyemu sva ta besmislena potera za nxim, u gacxama i sa svecxom u ruci, a zatim i ona glupa lakrdija u restoranu?

-- No-no-no! -- odjednom grubo recye, negde ili unutra ili iznad uva, predxasxnxi Ivan novom Ivanu -- a to da cxe Berliozu biti odrublxena glava on je ipak znao unapred? Pa kako da se ne uzbudxujesx?

-- Sxta tu ima da se pricya, drugovi? – protivio se novi Ivan starome, predxasxnxem Ivanu. -- Da su tu necyista posla jasno je cyak i detetu. -- On je -- licynost izuzetna i tajanstvena sto posto! E pa to i jeste ono najinteresantnije! Cyovek je licyno poznavao Pontija Pilata, sxta biste hteli zanimlxivije? I umesto sxto sam digao najgluplxu uzbunu na Patrijarsxijskom ribnxaku, zar nije bilo pametnije da ga ulxudno upitam sxta je bilo dalxe sa Pilatom i onim uhapsxenim Ha-Nocrijem?

-- A ja se zamajavao -- dxavo cxe ga znati cyime. Nema sxta, mnogo mi je vazxan dogadxaj -- pregazxen urednik cyasopisa! Pa sxta, ocxe li zbog toga cyasopis da se ugasi? Pa, sxta se tu mozxe, i cyovek je smrtan i, kao sxto je ispravno bilo recyeno, iznenadno smrtan. Pa, neka mu je laka zemlxa! Pa, docxi cxe novi urednik, i cyak, mozxe biti, josx krasnorecyiviji od prethodnog!

Dremnuvsxi malo, Ivan novi zlurado upita Ivana starog:

-- Dakle, sxta sam ja u tom slucyaju, kako ispada?

-- Budala! -- razgovetno recye odnekud bas, koji nije pripadao nijednome od dva Ivana i preko svake mere je nalikovao na savetnikov.

Ivan se iz nekih razloga nije uvredio zbog recyi “budala”, nego joj se cyak prijatno zacyudio, podsmehnuo se i primirio u polusnu. San se prikradao Ivanu, i vecx mu se prividxala i palma na slonovskoj nozi, i macyak kako prolazi mimo, nimalo strasxan vecx veseo -- ukratko, san samo sxto ne besxe obuzeo Ivana kad se odjednom resxetka besxumno pomacye u stranu i na balkonu se stvori tajanstvena figura koja se krila od mesecyeve svetlosti, i pripreti Ivanu prstom.

Ivan se, bez imalo straha, pridizxe na krevetu i vide da se na balkonu nalazi cyovek. I taj cyovek, prinevsxi prst ustima, prosxaputa:

-- Pssst!...

Poglavlxe dvanaestoCRNA MAGIJA I NxENO RAZOTKRIVANxE

Maleni cyovek u zxutom polucilindru sa rupama i s lxubicyastim nosom nalik na krusxku, u kariranim pantalonama i lakovanim cipelama, izisxao je na scenu Varijetea na obicynom biciklu sa dva tocyka. Uz zvuke fokstrota, on je nacyinio krug, a zatim izdao pobedonosni krik, od cyega se bicikl propeo na zadnxi tocyak. Provozavsxi se samo na zadnxem tocyku, cyova je, dubecxi na glavi, uspeo da u vozxnxi otkacyi prednxi tocyak i pusti ga da ode iza kulisa, a zatim je nastavio vozxnxu na jednom tocyku, okrecxucxi pedale rukama.

Na dugacykoj metalnoj sxipki sa sedlom na vrhu i sa jednim tocykom, dovezla se i punasxna plavusxa u trikou i suknxici posutoj srebrnim zvezdicama, i poterala ukrug. Susrecxucxi se s nxom, cyova je ispusxtao pozdravne krike i nogom skidao polucilindar sa glave.

Na kraju se dovezao decyak od oko osam godina, sa staracykim licem, i stao da vijuga izmedxu odraslih na sicxusxnoj dvokolici, na kojoj je bila ugradxena ogromna automobilska sirena.

Napravivsxi nekoliko petlxi, cela kompanija se, uz napeto dobovanxe bubnxeva iz orkestra, dovezla do samoga ruba scene, i gledaocima prvih redova otesxe se uzvici i svi se naglo zabacisxe unazad, jer se publici ucyinilo da cxe se cela trojka sa svojim vozilima strovaliti u orkestar.

Ali su se bicikli zaustavili upravo u onom trenutku kada se cyinilo da cxe prednxi tocykovi vecx skliznuti u bezdan na glave muzicyara. Biciklisti uz gromki uzvik “Ho!” skocyisxe sa vozila i poklonisxe se, pri cyemu je plavusxa upucxivala publici vazdusxne polxupce, a malisxan zatrubio nekakav smesxan signal na svojoj sireni.

Od aplauza se zgrada zatresla, plava zavesa krenula je sa obe strane i zaklonila bicikliste, kod vrata su se ugasila zelena svetla s natpisom “Izlaz”, a u paucyini trapeza ispod kupole, kao sunce, zasjale su bele kugle. Nastala je pauza pre poslednxega dela.

Jedini cyovek kojeg ni najmanxe nisu interesovala cyudesa biciklisticyke tehnike porodice Dyuli bio je Grigorije Danilovicy Rimski. On je sedeo u svom kabinetu, potpuno sam, grizucxi tanke usne, i licem mu je cyas po cyas prelazio grcy. Neobicynom isxcyeznucxu Lihodejeva pridruzxilo se i sasvim nepredvidxeno isxcyezavanxe administratora Varenuhe.

Rimski je znao kuda je ovaj posxao, ali on je posxao i... nije se vratio! Rimski je slegao ramenima i sxaptao sam sebi:

-- Ali, zasxto?!

I cyudna stvar: takvom poslovnom cyoveku kao sxto je finansijski direktor najjednostavnije bi, naravno, bilo da telefonira tamo kuda je krenuo Varenuha i sazna sxta je ovoga zadesilo, ali sve do deset sati uvecye on nije mogao sebe da natera na taj potez.

U deset, pak, ucyinivsxi nad sobom pravo nasilxe, Rimski podizxe slusxalicu s aparata i shvati da mu je telefon mrtav. Kurir mu javi da su i ostali aparati u zgradi nemi. Ovaj -- naravno neprijatni ali ne natprirodni -- dogadxaj zbog necyeg je do krajnosti potresao finansijskog direktora, ali u isto vreme i obradovao: otpala je neophodnost da telefonira.

U trenutku kad se nad glavom finansijskog direktora upalila i zazxmirkala crvena lampica koja je oznacyila pocyetak pauze, udxe kurir i saopsxti da je stigao umetnik. Finansijski direktor se iz nekih razloga strese i, vecx tu postavsxi turobniji od oblaka, podxe iza kulisa, posxto nije imao ko drugi da docyeka gosta.

Iz hodnika, gde je vecx tresxtalo signalno zvonce, pod raznim izgovorima zavirivali su radoznalci u veliku svlacyionicu. Tamo su bili madxionicyari u jarkim ogrtacyima i turbanima, klizacy u belom izvezenom bluzonu, animator, sav beo od pudera, i sxminker.

Kad je znameniti prispeo, zapanxio je sve svojim frakom cyudnoga kroja i nevidxene duzxine, kao i time sxto se pojavio sa crnom polumaskom. Ali najcyudnija od svega bila su dva saputnika crnoga maga: karirani dugajlija sa napuklim cvikerom i crni debeli macyak koji je, posxto je usxao u svlacyionicu na zadnxim sxapama, sasvim lezxerno sedeo na divanu, zxmirkajucxi prema nezaklonxenim sijalicama iznad sxminkeraja.

Rimski je pokusxao da se osmehne, ali nxegovo kiselo lice pokaza samo srdybu, on se pokloni cxutlxivom magu koji je sedeo pored macyka na divanu. Rukovanxa nije bilo. Zato se nametlxivi karirani sam predstavio finansijskom direktoru, nazvavsxi sebe “nxihovim pomocxnikom”. Ova okolnost zacyudila je finansijskog direktora i to opet neprijatno: u ugovoru nije bilo ni pomena o bilo kakvom pomocxniku.

Veoma usilxeno i suvo, Grigorije Danilovicy zapita kariranog, koji kao da mu se na glavu s neba srucyio, gde je umetnikova oprema.

-- Dijamante nasx nebeski, najdragoceniji gospodine direktore -- meketavim glasom odgovori magov pomocxnik -- nasxa oprema je uvek sa nama. Evo nxe! Ajn, cvaj, draj! -- I on stade da kovitla kvrgavim prstima ispred ocyiju Rimskog, i iznenada izvucye iza macykovog uveta zlatan sat sa lancem, koji je sve do tog trenutka, kao vlasnisxtvo Rimskog, bio kod finansijskog direktora, u dyepicxu prsluka ispod zakopcyanog sakoa, na lancyicxu prodenutom kroz rupicu prsluka.

Rimski se nehotice uhvati za stomak, prisutnima izlete “ah”, a sxminker, koji je virio kroz vrata, nakasxlxa se s odobravanxem.

-- Vasx saticx? Izvolite, molim -- razvratno se smesxecxi recye karirani i na prlxavom dlanu pruzxi Rimskom, koji besxe nacyisto izgublxen, nxegovo vlasnisxtvo.

-- Pored ovoga ne sedaj u tramvaju -- tiho i veselo sxapnu animator sxminkeru.

Ali macyak izvede tacyku josx bolxu od numere sa tudxim satom. Neocyekivano ustavsxi sa divana, on na zadnxim nogama pridxe stocyicxu s ogledalom, prednxom sxapom izvucye cyep iz boce, nasu vode u cyasxu, ispi, vrati cyep na mesto i sxminkerskom krpom obrisa brkove.

Na ovo niko cyak ni glasa ne pusti, svi su samo zinuli, a sxminker ushicxeno sxapnu:

-- Au, prva klasa!...

U to vreme se po trecxi put nemirno oglasi zvonce i svi s uzbudxenxem, unapred uzxivajucxi u zanimlxivoj numeri, jurnusxe iz garderobe.

Minut kasnije, u gledalisxtu su se pogasile svetilxke, upalila se rampa i bacila crveni odsjaj na donxi deo zavese, a u osvetlxenom razmaku zavese pojavio se pred publikom debeli, detinxe razdragan cyovek obrijanog lica, u izguzxvanom fraku i sa ne narocyito cyistom kosxulxom. To je bio celoj Moskvi poznati konferansije Zxorzx Bengalski.

-- Dakle, gradxani – otpocye Bengalski, smesxecxi se osmehom bebe -- sada cxe pred vama nastupiti... -- tada Bengalski prekide samoga sebe i progovori drugom intonacijom: -- Vidim da se broj publike za trecxi deo programa povecxao? Vecyeras je kod nas pola grada! Ovih dana sretnem jednog prijatelxa i kazxem: “Zasxto ne dolazisx kod nas? Jucye je kod nas bilo pola grada”. A on mi odgovara: “E pa ja zxivim u drugoj polovini!” -- Bengalski napravi pauzu ocyekujucxi da provali eksplozija smeha, ali posxto se niko nije nasmejao, on nastavi: -- ...Dakle, nastupicxe cyuveni strani umetnik mesje Voland sa seansom crne magije! No, svi mi, i vi i ja, shvatamo -- tada se Bengalski mudro osmehnu -- da ona uopsxte ne postoji na svetu i da ona nije nisxta drugo do sujeverje, kao i to da maestro Voland jednostavno u visokoj meri vlada tehnikom opsene, sxto cxe se i videti u najzanimlxivijem delu, to jest razotkrivanxu te tehnike, a posxto smo svi mi kao jedan i za tehniku i za nxeno razotkrivanxe, molimo gospodina Volanda da izvoli!..

Posxto je izdeklamovao sve te kojesxtarije, Bengalski sklopi ruke dlanom uz dlan i u znak pozdrava zamahnu nxima prema prorezu zavese, na sxta se ova uz tiho sxusxtanxe razmacye na dve strane.

Izlazak maga s nxegovim pomocxnikom dugajlijom i macykom koji je stupio na scenu na zadnxim sxapama, veoma se svideo publici.

-- Fotelxu -- tiho naredi Voland i istog trenutka, ne zna se kako ni otkuda, nadxe se na sceni fotelxa, te mag i sede u nxu. -- Reci mi, lxubazni Fagote -- zapita Voland kariranog lakrdijasxa koji je, ocyigledno, imao i drugo ime osim “Korovjov” -- kakvo je tvoje misxlxenxe, izgleda da su se Moskovlxani znatno izmenili?

Mag pogleda na utihnulu publiku, zapanxenu pojavom fotelxe iz vazduha.

-- Upravo tako, mesire -- tiho odgovori Fagot-Korovjov.

-- U pravu si. Gradxani su se silno izmenili... Mislim -- po spolxasxnosti... Kao i sam grad, uostalom... O odelu nema sxta ni da se govori, ali pojavili su se ti... kako se zovu... tramvaji, automobili...

-- Autobusi -- s posxtovanxem dosxapnu Fagot.

Publika je pazxlxivo slusxala ovaj razgovor, pretpostavlxajucxi da on predstavlxa preludijum za magijske trikove. Kulise su bile krcate glumcima i scenskim radnicima, medxu nxihovim licima videlo se i napregnuto, bledo lice Rimskog.

Lice Bengalskog, koji se besxe povukao u ugao pozornice, pocyelo je da izrazxava nedoumicu. On blago podizxe obrvu i, iskoristivsxi pauzu, progovori:

-- Strani umetnik izrazxava svoje ushicxenxe Moskvom koja je napredovala u tehnicykom smislu, a takodxe i Moskovlxanima -- tada se Bengalski dva puta osmehnu, najpre parteru a zatim galeriji.

Voland, Fagot i macyak okrenusxe glave u pravcu konferansijea.

-- Zar sam izrazio ushicxenxe? -- upita mag kariranog Fagota.

-- Ne, nikako, mesire, nikakvo ushicxenxe niste izrazili -- odgovori ovaj.

-- Pa sxta onda govori ovaj cyovek?

-- Ma, on je jednostavno slagao! -- gromkim glasom, da cyuje ceo teatar, saopsxti karirani pomocxnik i, obracxajucxi se Bengalskom, dodade: -- Cyestitam vam, gradxanine slagavsxi!

Sa galerije se prosu smeh, a Bengalski se strese i izbecyi ocyi.

-- Ali mene, naravno, ne zanimaju toliko autobusi, telefoni i ostala...

-- Aparatura -- dosxapnu karirani.

-- Savrsxeno tacyno, zahvalxujem -- polako je govorio mag tesxkim basom -- koliko daleko vazxnije pitanxe: jesu li se izmenili gradxani iznutra?

-- Da, to je najvazxnije pitanxe, gospodaru.

Iza kulisa, lxudi pocyesxe da se zagledaju i slezxu ramenima, Bengalski je stajao sav crven, a Rimski besxe bled. Ali tada, kao da je uvideo da je nikla uznemirenost -- mag recye:

-- Ali mi smo se raspricyali, dragi moj Fagote, a publika pocyinxe da se dosadxuje. Lxubazni Fagote, pokazxi nam za pocyetak nesxto jednostavno.

U sali se promesxkolxisxe s olaksxanxem. Fagot i macyak razidxosxe se na suprotne strane rampe. Fagot pucye prstima, mangupski viknu:

-- “Tri, cyetiri!” -- uhvati iz vazduha sxpil karata, promesxa ih i u vidu trake uputi macyku. Macyak prihvati traku i odasla je natrag. Atlasna zmija frknu, Fagot otvori usta, kao pticx, i celu je, kartu po kartu, proguta. Posle toga macyak se pokloni, udarivsxi zadnxim sxapama kao petom o petu i izazva neverovatan plxesak.

-- Prvoklasno! Prva klasa! -- ushicxeno su vikali iza kulisa.

A Fagot uperi prst prema parteru i izjavi:

-- Onaj sxpil, uvazxeni gradxani, u ovom cyasu nalazi se u sedmom redu, kod gradxanina Parcyevskog, a konkretno izmedxu novcyanice od tri rublxe i sudskog poziva radi uplate alimentacije gradxanki Zelxkovoj.

U parteru se lxudi pokrenusxe, pocyesxe da se pridizxu i najzad nekakav gradxanin, koji se zaista zvao Parcyevski, kome je od zaprepasxcxenxa krv navrla u lice, izvucye iz novcyanika sxpil i pocye da para nxime vazduh podizxucxi ga i spusxtajucxi, ne znajucxi sxta s nxim da radi.

-- Neka vam ostane za uspomenu! -- uzviknu Fagot. -- Niste badava sinocx za vecyerom rekli da bi vam zxivot u Moskvi, da nije pokera, bio potpuno nesnosan.

-- Stari trik! -- zacyu se sa galerije. -- Taj u parteru je iz iste druzxine.

-- Mislite? -- povika Fagot, zxmirkajucxi prema galeriji. -- U tom slucyaju ste i vi iz nasxe bande, jer je sxpil u vasxem dyepu.

Na galeriji nastade komesxanxe, i zacyu se radostan glas:

-- Tacyno! Kod nxega je! Ovde, ovde!... Cyekaj! Pa to su cyervonci!

Oni sxto su sedeli u parteru okrenusxe glave. Na galeriji je nekakav potpuno smeteni gradxanin pronasxao u svome dyepu svezxanx povezan onako kako se to radi u banci i sa natpisom na omotu: “Jedna hilxada rubalxa”.

Susedi se zgrnusxe oko nxega, a on je izbezumlxeno grebao omot noktom, nastojecxi da otkrije jesu li cyervonci pravi, ili su nekakvi cyarobnxacyki.

-- Bogami, pravi su! Cyervonci! -- vikali su sa galerije radosno.

-- Odigrajte i sa mnom takvu partiju karata -- veselo zamoli nekakav debelxko iz sredine partera.

-- Avek plezir! -- odazva se Fagot. -- Ali zasxto samo sa vama? Svi cxe uzeti zxivog ucyesxcxa! -- I komandova: -- Molim, gledajte uvis!... Jedan! -- u nxegovoj ruci nadxe se pisxtolx, on viknu: -- Dva! -- pisxtolx se okrete uvis. On viknu: -- Tri! -- sinu, grunu, i istoga cyasa ispod kupole, izranxajucxi izmedxu trapeza, pocyesxe da padaju u salu bele hartijice.

One su kruzxile, zanosilo ih je u stranu, odnosilo na galeriju, zabacivalo u orkestar i na scenu. Za nekoliko sekundi novcyana kisxa, sve gusxcxa, spusti se do sedisxta i gledaoci stadosxe da love te hartijice.

Podizale su se stotine ruku, gledaoci su zagledali hartijice prema osvetlxenoj sceni i videli originalne prave vodene zxigove. I po mirisu takodxe visxe nije moglo biti nikakve sumnxe: to je bio miris tek odsxtampanih novcyanica, koji se po divoti ne mozxe uporediti ni sa cyim. Cyitav teatar obuze najpre veselxe, a zatim zapanxenost. Svuda je odzvanxala recy “cyervonci, cyervonci”, cyuli su se uzvici “ah, ah!” i veseli smeh. Poneko je vecx puzio izmedxu redova, napipavajucxi rukom ispod stolica. Mnogi su stajali na sedisxtima i lovili uskovitlane, cxudlxive novcyanice.

Na licima milicionera malo-pomalo pocyela je da se pojavlxuje nedoumica, a umetnici su bez ustrucyavanxa pocyeli da proviruju iza kulisa.

Iz jedne lozxe se zacyuo glas: -- “Sxto dirasx? Ova je moja! Prema meni je letela!” i drugi glas: -- “Ama ne guraj se, jer ako te ja gurnem!...” I odjednom se zacyu sxamarcyina. Istog cyasa se u lozxi pojavi milicionerski sxlem, iz lozxe nekoga odvedosxe.

Uopsxte, uzbudxenxe je raslo, i ne zna se u sxta bi se sve to preobratilo da Fagot nije obustavio novcyanu kisxu, iznenada dunuvsxi u vazduh.

Dvoje mladih, izmenivsxi znacyajne i vesele poglede, ustadosxe sa mesta i podxosxe pravac u bife. U teatru besxe bucyno, svim gledaocima caklilo se uzbudxenxe u ocyima. Da, da, ne zna se u sxta bi se sve to preobratilo da Bengalski nije smogao u sebi snage i da se nije aktivirao. Nastojecxi da dobro ovlada sobom, on po navici protrlxa ruke i glasom sxto je mogao zvonkijim progovori ovako:

-- Eto, gradxani, videli smo sada slucyaj takozvane masovne hipnoze. Cyisto naucyni ogled, koji ne mozxe biti bolxe dokazuje da ne postoje nikakva cyudesa niti magija. Zamolicxemo sada maestra Volanda da nam taj ogled razotkrije. Sada cxete, gradxani, videti, kako cxe te tobozxnxe novcyanice isxcyeznuti isto tako iznenada kao sxto su se i pojavile.

Tada on pocye da aplaudira, ali potpuno usamlxeno, i na licu mu je pri tom titrao samouvereni smesxak, dok u ocyima nije bilo ni truncyice te samouverenosti, nego bi se pre moglo recxi da su one izrazxavale molbu.

Publici se nije svideo govor Bengalskog. Nastupila je potpuna tisxina, koju prekide karirani Fagot.

-- A ovo vam je, pak, opet slucyaj takozvanog laganxa -- izjavi on glasnim jarecxim tenorom -- novcyanice su, gradxani, prave.

-- Bravo! -- odsecyno grmnu bas odnekud s visine.

-- Uostalom, ovaj ovde -- Fagot pokaza na Bengalskog -- vecx mi je dojadio. Petlxa se sve vreme u nesxto za sxta ga niko ne pita, opaskama punim lazxi kvari seansu! Sxta bi moglo s nxim da se uradi?

-- Glava da mu se otkine -- recye neko surovo sa galerije.

-- Kako ste rekli, a? -- istog trena se odazva Fagot na ovaj ogavni predlog -- da mu otkinemo glavu? To je ideja! Behemonte! -- doviknu on macyku. -- Izvrsxi! Ajn, cvaj, draj!!

I dogodilo se nesxto nevidxeno. Crni macyak nakostresxi dlaku, i prodorno mjauknu. Zatim se skupi u klupko i, kao panter, skocyi Bengalskom pravo na grudi, a onda mu ripi na glavu. Frkcxucxi, macyak punacykim sxapama sxcyepa retke vlasi konferansijea i s divlxacykim zavijanxem u dva okreta otrzxe tu glavu sa debelog vrata.

Dve i po hilxade lxudi u pozorisxtu kriknusxe kao jedan. Iz prekinutih arterija krv je u mlazevima sxiknula uvis iz vrata i oblila i plastron i frak. Bezglavo telo se nekako besmisleno zabatrgalo nogama i srolxalo se na pod. U sali su se cyuli histericyni krici zxena. Macyak predade glavu Fagotu, ovaj je uhvati za kosu, podizxe i pokaza publici, i ova glava kriknu tako ocyajnicyki da se cyulo u celom teatru:

-- Doktora!!

-- Hocxesx li i ubuducxe da melxesx svakojake gluposti? -- strasxnim glasom upita Fagot rasplakanu glavu.

-- Necxu visxe! -- prokrklxa glava.

-- Boga radi, ne mucyite ga! -- odjednom nadjacya zxagor zxenski glas iz jedne lozxe, i mag se okrete u tom pravcu.

-- Pa sxta cxemo, gradxani, ocxemo li da mu oprostimo, sxta li cxemo? -- upita Fagot obracxajucxi se sali.

-- Da oprostimo, oprostimo! -- odjeknusxe najpre pojedinacyni i prevashodno zxenski glasovi, a zatim se s nxima sjedinisxe i musxki u jedinstveni hor.

-- Sxta zapovedate, mesire? -- upita Fagot maskiranog.

-- Pa, sxta bih -- zamisxlxeno se odazva ovaj -- oni su -- lxudi kao lxudi... Vole novac, ali, to je uvek i bilo tako... Cyovecyanstvo voli novac, pa ma od cyega da je napravlxen: od kozxe, od papira, od bronze ili od zlata... No, lakomisleni su... pa sxta se tu mozxe... i milosrdxe ponekad zastruji u nxihovim srcima. Obicyni lxudi... recyju, licye na predxasxnxe, samo ih je stambeno pitanxe iskvarilo... -- I glasno naredi: -- Namestite glavu.

Macyak, odmeravajucxi sxto je mogao preciznije, natacye glavu na vrat i ona lezxe tacyno na svoje mesto, kao da se nikuda nije ni micala. I sxto je najvazxnije, cyak ni ozxilxak nikakav ne besxe ostao na vratu. Macyak zamahnu sxapama oko fraka i plastrona Bengalskog, i sa nxih isxcyezosxe tragovi krvi. Fagot podizxe Bengalskog iz sedecxeg u stojecxi polozxaj, tutnu mu u dyep od fraka svezxanx novcyanica i isprati ga sa scene, govorecxi:

--Tornxajte se odavde, bez vas je veselije!

Besmisleno se osvrcxucxi i posrcxucxi, voditelx dotetura samo do vatrogasnog punkta, i tu mu pozli. On zxalostivo uzviknu:

-- Glava, moja glava!...

Izmedxu ostalih, do nxega dotrcya Rimski. Voditelx je plakao, lovio nesxto u vazduhu rukama i mrmlxao:

-- Vratite mi moju glavu, glavu vratite... Stan uzmite, slike uzmite, samo mi glavu vratite!...

Kurir odjuri po doktora. Pokusxali su da spuste Bengalskog na divan u garderobi, ali on pocye da se otima, postajucxi goropadan. Morali su da pozovu kola hitne pomocxi. Kada su nesrecxnog voditelxa odvezli, Rimski pojuri nazad na scenu i vide da se na nxoj odvijaju nova cyudesa. Da, uzgred budi recyeno, da li u to vreme, ili nesxto ranije, tek -- mag besxe, zajedno sa svojom ofucanom fotelxom, isxcyezao sa scene, pri cyemu treba recxi da publika to uopsxte nije primetila, zabavlxena onim izvanrednim pokusima koje je na sceni izvodio Fagot.

A Fagot je, isprativsxi nastradalog konferansijea, izjavio publici ovo:

-- E, vala, kad smo ovoga prisxipetlxu zalemili i otresli ga se, ajte da otvorimo ducxan za dame!

Istoga cyasa pod scene bi zastrven persijskim tepisima, iznikosxe ogromna ogledala osvetlxena sa strane zelenkastim cevima, a izmedxu ogledala -- vitrine i, prijatno osxamucxeni, gledaoci spazisxe u nxima pariske zxenske halxine raznih boja i krojeva. To besxe u nekim vitrinama, a u drugim se pojavi na stotine zxenskih sxesxira, s perjem ili bez perja, sa lentama ili bez nxih, i na stotine cipela -- crnih, belih, zxutih, kozxnih, atlasnih, antilopskih, i s kaisxicxima i s perlicama. Medxu cipelama pojavile su se kutijice s parfemima, iz kojih su zatirali odsjaji sa blistavih faceta kristalnih flakona. Brda torbicyica od antilopske kozxe, od jelenske kozxe, od svile, a medxu nxima -- cyitave gomile dugulxastih zlatnih futrolica za ruzx, fine izrade.

Dxavo cxe znati otkud, pojavila se ridxa cura u vecyernxoj crnoj toaleti -- po svemu lepa cura, samo da je nije kvarila cyudna brazgotina na vratu -- i stala da se smesxka kraj vitrina osmehom domacxice.

Slatko i podmuklo se smesxkajucxi, Fagot objavi da firma potpuno besplatno vrsxi zamenu starih zxenskih halxina i obucxe za pariske modele halxina i parisku, takodxe, obucxu. Isto to on dodade u vezi sa torbicama i ostalim.

Macyak pocye da udara zadnxim sxapama kao pri salutiranxu, u isto vreme cyinecxi prednxom nekakve gestove poput lakeja kada otvaraju vrata.

Makar i promuklo ali umilno, vrskajucxi, cura zapeva nesxto malo razumlxivo no, sudecxi po zxenskim licima u parteru, veoma sablazxnxivo:

-- Gerlen, Sxanel broj pet, Micuko, Crni narcis, vecyernxe halxine, koktel-halxine...

Fagot se uvijao, macyak se klanxao, devojka je otvarala staklene vitrine.

-- Izvolite! -- drao se Fagot. -- Bez ikakvog snebivanxa i ustrucyavanxa!

Publika se uznemirila, ali niko se josx nije resxavao da izadxe na scenu. No najzad nekakva crnka izadxe iz desetog reda partera i, smesxecxi se tako kao da joj je, ko biva, savrsxeno svejedno i uopsxte, basx je briga, krenu i pope se na scenu bocynim stepenicama.

-- Bravo! -- povika Fagot. -- Pozdravlxam prvu posetitelxku! Behemonte, fotelxu! Pocyecxemo od obucxe, madam!

Crnka sede u fotelxu i Fagot odmah srucyi pred nxu cyitavo brdo cipela. Crnka skide svoju desnu cipelu, isproba jednu boje jorgovana, stade na tepih, pogleda sxtiklu.

-- A da l’ necxe da me stezxu? -- zamisxlxeno upita.

Na to Fagot uvredxeno povika:

-- Taman posla! -- a macyak od uvrede mjauknu.

-- Uzecxu ovaj par, mesje -- recye crnka dostojanstveno, obuvajucxi i drugu cipelu.

Nxene stare cipele bacyene su iza zastora, a tuda je krenula i ona sama, u pratnxi ridxe cure i Fagota, koji je nosio na ramenima nekoliko modela halxina. Macyak se trpao, pomagao, i samo da bi izgledao sxto vazxniji nabacio sebi oko vrata santimetar.

Minut kasnije, iza zavese izidxe crnka u takvoj halxini da je celom parteru izmamila uzdah. Hrabra zxena, koja se cyudnovato prolepsxala, zaustavi se ispred ogledala, ispravi obnazxena ramena, popravi kosu na potilxku i izvi se, pokusxavajucxi da se pogleda s ledxa.

-- Firma vas moli da uzmete ovo za uspomenu -- recye Fagot i pruzxi crnki otvorenu kutijicu s bocyicom parfema.

-- Mersi -- uobrazxeno odgovori crnka i krenu niza stepenice u parter. Dok je koracyala, gledaoci su se pridizali, dodirivali kutijicu.

I eto tada led bi probijen i sa svih strana pohrlisxe na scenu zxene. U opsxtem uzbudxenom zxamoru, smehu i uzdasima, cyuo se musxki glas: “Ne dozvolxavam ti!” -- i zxenski: “Vi ste despot i malogradxanin! Ruku cxete mi slomiti!” Zxene su nestajale iza zavese, ostavlxale tamo svoje halxine i izlazile u novim. Na taburetima s pozlacxenim nozxicama sedeo je cyitav niz dama, koje su energicyno trupkale po cxilimu preobuvenim nogama. Fagot se spusxtao na kolena, baratao rozxnatom kasxikom za cipele, macyak se, iscrplxen od gomila torbicyica i cipela, vukao od vitrine do stolica i natrag, cura s unakazxenim vratom se cyas pojavlxivala a cyas nestajala i doterala dotle da je sasvim razvezla na francuskom, i neverovatno je bilo to sxto su je u pola recyi razumevale sve zxene, cyak i one medxu nxima koje nisu znale ni recyi francuskog.

Opsxte zaprepasxcxenxe izazvao je musxkarac koji se progurao na scenu. On je izjavio da nxegova supruga ima grip, i da on zbog toga moli da joj posxalxu nesxto po nxemu. Kao dokaz, pak, da je zaista ozxenxen, gradxanin je bio spreman da pokazxe legitimaciju. Izjava brizxnog muzxa docyekana je smehom, Fagot je zaurlao da mu i bez legitimacije veruje kao samome sebi, i dao gradxaninu dva para svilenih cyarapa, a macyak je sa svoje strane dodao futrolicu s ruzxem.

Zakasnele zxene probijale su se na scenu, sa scene su se slivale srecxnice u balskim halxinama, u pidyamama sa zmajevima, u strogim kostimima za vizite, sa sxesxiricxima natucyenim na jednu obrvu.

Zatim Fagot objavi da se zbog poodmaklog vremena ducxan zatvara i to tacyno kroz minut, do sutra uvecye, pa se na sceni stvorila ludacyka guzxva. Zxene su na brzinu, bez ikakve probe, grabile cipele. Jedna se, kao oluja, stusxtila iza zavese, zbacila sa sebe kostim i dograbila prvo sxto joj se nasxlo pod rukom -- svileni ogrtacy sav u ogromnim cvetovima, a pride uspela da smota i dve bocyice parfema.

Tacyno posle jednog minuta grunu pucanx iz pisxtolxa, isxcyezosxe ogledala, kao da u zemlxu propadosxe vitrine i stolice, cxilim se rasplinu u vazduhu, basx kao i zavesa. Na kraju isxcyeze i povisoko brdo starih halxina i obucxe, i scena opet postade stroga, pusta i gola.

I eto tu se umesxa novo lice.

Prijatan, zvonki i veoma uporni bariton cyuo se iz lozxe br. 2:

-- Pa ipak, bilo bi pozxelxno, gradxanine umetnicye, da bez odlaganxa razotkrijete pred gledaocima tehniku vasxih trikova, a posebno pokus sa novcyanicama. Pozxelxan je, takodxe, i povratak voditelxa na scenu. Gledaoci su zabrinuti za nxegovu sudbinu.

Bio je to bariton nikog drugog do pocyasnog gosta vecyeri, Arkadija Apolonovicya Semplejarova, predsednika Komisije za akustiku moskovskih pozorisxta.

Arkadij Apolonovicy sedeo je u lozxi sa dvema damama: postarijom, obucyenom skupoceno i moderno, i drugom -- mladom i lepusxkastom, odevenom jednostavnije. Prva je, kako se uskoro razjasnilo pri sastavlxanxu protokola, bila supruga Arkadija Apolonovicya, a druga -- nxegova dalxa rodxaka, glumica pocyetnica koja je dosta obecxavala i koja je dosxla iz Saratova i stanovala u stanu Arkadija Apolonovicya i nxegove supruge.

-- Pardon! -- odazva se Fagot -- izvinicxete, ali ovde nema sxta da se razotkriva, sve je jasno.

-- Ne, oprostite! Razotkrivanxe je apsolutno neophodno. Bez toga cxe vasxe sjajne numere ostaviti mucyan utisak. Gledalacyka masa zahteva razjasxnxenxe.

-- Gledalacyka masa -- prekide Semplejarova bezobrazni sxarlatan -- cyini mi se nisxta nije zahtevala? Ali, uzimajucxi u obzir vasxu dubokoposxtovanu zxelxu, Arkadije Apolonovicyu, ja cxu, neka vam bude, izvesti razotkrivanxe. Ali u tom cilxu dopusxtate li -- josx jednu kratku numericu?

-- Zasxto da ne -- pokrovitelxski odgovori Arkadije Apolonovicy -- ali neizostavno s razotkrivanxem.

-- Razumem, razumem. Dakle, dozvolite da vas upitam, gde ste bili sinocx, Arkadije Apolonovicyu?

Na ovo neumesno i cyak, mozxe biti, podlo pitanxe, Arkadij Apolonovicy se izmenio u licu, i to se izmenio veoma-veoma.

-- Arkadije Apolonovicy je sinocx bio na sednici Akusticyke komisije -- vrlo nadmeno izjavi supruga Arkadija Apolonovicya -- ali ja ne razumem kakve to veze ima sa magijom.

-- Ui, madam! – potvrdi Fagot. – Prirodno, vi ne razumete. A sxto se ticye sednice, u potpunoj ste zabludi. Odvezavsxi se na spomenutu sednicu, koja, uzgred da kazxem, cyak nije ni bila zakazana za jucye, Arkadij Apolonovicy je otpustio svoga vozacya ispred zgrade Komisije za akustiku na Cyistom ribnxaku (u teatru bi se muva mogla cyuti) a onda autobusom krenuo u Jelohovsku ulicu, u goste kod glumice putujucxeg rejonskog pozorisxta, Milice Andrejevne Pokobatko, i proveo kod nxe u gostima oko cyetiri cyasa.

-- Jao! -- pacxenicyki uzviknu neko u savrsxenoj tisxini.

A mlada rodxaka Arkadija Apolonovicya se odjednom zasmeja dubokim i strasxnim glasom.

-- Sve je jasno! -- uzviknu ona. -- I ja vecx odavno sumnxam. Sada mi je jasno zasxto je ta sxmirntkinxa dobila ulogu Lujze!

I ona, iznenada zamahnuvsxi, udari Arkadija Apolonovicya po glavi kratkim i debelim lxubicyastim kisxobranom.

A podli Fagot, iliti Korovjov, uzviknu:

-- Evo vam, posxtovani gradxani, jednog od slucyajeva razotkrivanxa za koje se tako napadno zalagao Arkadije Apolonovicy!

-- Kako si se usudila, nevalxalice, da taknesx Arkadija Apolonovicya? -- pretecxi zapita supruga Arkadija Apolonovicya, uspravlxajucxi se u lozxi u svoj svojoj divovskoj velicyini.

Drugi kratki nalet satanskoga smeha zahvati mladu rodxaku.

-- Ako iko sme -- odgovori ona kroz kikot -- onda ja smem da ga taknem! -- I po drugi put pucye bezdusxni udarac kisxobranom koji odskocyi od glave Arkadija Apolonovicya.

-- Milicija! Uhapsite je!! -- dreknu supruga Semplejarova tako strasxnim glasom da mnogima srce zastade.

A potom josx i macyak iskocyi do rampe i odjednom se prodra preko cele dvorane lxudskim glasom:

-- Seansa je zavrsxena! Maestro! Skresxite marsx!

Sludxeni dirigent, i sam ne znajucxi sxta radi, zamahnu palicom, na sxta orkestar ne da je zasvirao, pa cyak nije ni zagrmeo, pa cyak ni raspalio, nego je upravo, kako se odvratno izrazio macyak, skresao nekakav neverovatan marsx koji u svojoj razuzdanosti nije licyio ni na sxta.

Na trenutak se ucyinilo kao da su se vecx nekad cyule, pod juzxnim zvezdama, u nocxnom lokalu, nekakve slabo razumlxive, polurazgovetne, ali prkosne recyi toga marsxa:

Nxegova preuzvisxenost

voleo je zxivinu

i uzimao pod zasxtitu

curu lepu i finu! ! !

A mozxda recyi uopsxte i nisu bile ovakve, nego su bile druge na istu tu muziku, neke krajnxe nepristojne. Nije bitno to, vecx je bitno da je u Varijeteu posle svega ovoga otpocyelo nesxto nalik na zidanxe vavilonske kule. Prema lozxi Semplejarovih trcyala je milicija, uz balustradu su se pentrali radoznalci, cyule su se paklene eksplozije kikotanxa kao i neobuzdani krici, nadjacyavani zlatnom zvekom cyinela u orkestru.

I videlo se kako je scena iznenada opustela i kako su se prevarant Fagot, isto kao i bezobrazna macyorcyina Behemont, rasplinuli u vazduhu, isxcyezli kao sxto je ranije isxcyezao mag u fotelxi s olinxalom presvlakom.