VIII Ubrzo sam bolje upoznao taj cvet. Na planeti malog princa bilo je uvek jednostavnog cveća, ukrašenog samo jednim redom kruničnih listića, koje nije zauzimalo mnogo mesta, i nije nikome smetalo. Ono bi se pojavilo jednog jutra u travi, a zatim bi uvenulo uveče. Ali ovaj cvet iznikao je jednog dana iz neke semenke donete neznano otkuda, i mali princ je vrlo brižljivo nadgledao izdanak koji nije ličio na druge. To je mogla biti neka nova vrsta baobaba. Ali ubrzo prestade da raste i poče da pupi. Mali princ, koji je prisustvovao razvoju tog ogromnog pupoljka, osećao je da će iz njeg aizići čudesno prividjenje, ali cvet nikako da dovrši ulepšavanje u zaklonu svoje zelene sobe. Brižljivo je birao boje. Oblačio se polako,dodavao je jedan po jedanlistić. Nije hteo da izidje sav zgužvan kao bulka. Hteo je da se pojavi u punom sjaju svoje lepote. Eh! naravno. Bio je to vrlo razmetljiv cvet. Njegovo tajanstveno udešavanje trajalo je, dakle, danima i danima. A onda, jednog jutra, upravo u trenutku kada se sunce radjalo, on se pokazao. I ruža, koja je tačno sve pripremila, reče zevajući: Ah!Tek što sam se probudila... Molim vas oprostite... Još se nisam očešljala... Tada se mali princ nije mogao uzdržati od divljenja: Kako ste lepi! Zar ne, odgovori slatko ruža. – I, rodila sam se u isto vreme kad i sunce... Mali princ shvati odmah da nije naročito skromna, ali bila je tako dirljiva! Čini mi se da je vreme doručku, dodala je uskoro, budite dobri i mislite na mene... I mali princ, sav zbunjen, potražio je vedro s vodom, i zalio ružu. Tako ga je vrlo brzo počela da muči svojom malom podozrivom taštinom. Jednog dana, na primer, govoreći o svoja četiri trna, rekla je malom princu: Mogu doći tigrovi sa svojim kandžama! Na mojoj planeti nema tigrova, odvratio je mali princ a zatim, tigrovi ne jedu travu. Ja nisam trava, odgovori slatko ruža. Oprostite mi... Ja se uopšte ne bojim tigrova, ali užasavam se promaje. zar nemate neki zaklon? Užasavati se promaje... to nije velika sreća za jednu biljku, primetio je mali princ. Ova ruža mnogo zanoveta... Uveče ćete me stavljati pod stakleno zvono. Kod vas je vrlo hladno. Niste na dobrom mestu. Tamo, odakle ja dolazim... Ali je ućutala. Došla je u vidu semenke. Nije mogla ništa da zna o drugim svetovima. Ponižena što je dopustila da je iznenade kako priprema tako naivnu laž, nakašljala se dva-tri puta da bi dokazala malom princu da nije u pravu: A zaklon?... Upravo sam hteo da odem da ga potražim, ali ste mi vi nešto govorili! Ona tada poče još jače da kašlje da bi kod princa ipak izazvala grižu savesti. Tako je mali princ, i pored sve njene dobronamerne ljubavi, brzo posumnjao u nju. Ozbiljno je shvatio beznačajne reči i postao vrlo nesrećan. »Nije trebalo da je slušam, poveri mi je jednog dana, ne treba nikad slušati ruže. Treba ih gledati i mirisati ih. Moja je obavila mirisom planetu, ali ja nisam znao u tome da uživam. Ta priča o kandžama, koja me je toliko razdražila trebalo je da me gane...« Još mi je poverio: »Nisam tada uopšte ništa shvatio! Trebalo je da je cenim po delima, a ne po rečima. Omamljivala me mirisom i nadahnjivala me. Nisam smeo da pobegnem! Trebalo je da pogodim njena osećanja koja su se krila iza sitnih lukavosti. Ruže su tako pune protivurečnosti! Ali, bio sam isuviše mlad da bih umeo da je volim«. IX Čini mi se, da je za svoje bekstvo iskoristio seobu divljih ptica. Ujutru pred polazak, lepo je uredio svoju planetu. Brižljivo je očistio žive vulkane. Imao je dva živa vulkana. To je bilo sasvim zgodno za podgrevanje jutarnjeg doručka. Imao je i jedan ugašeni vulkan. Ali, kako je govorio: »Nikad dobro očišćeni,vulkani rade tiho i neprekidno, bez erupcija. Vulkanske eropcije su kao vatra u kaminu. Naravno,na našoj Zemlji mi smo suviše mali da bismo očistili naše vulkane. Zbog toga nam stvaraju toliko neprijatnosti. Mali princ je, pomalo setan, počupao i poslednje izdanke baobaba. Verovao je da se neće više nikad vratiti. Ali svi ti svakodnevni poslovi izgledali su mu toga jutra neobično prijatni. A kad je poslednji put zalio ružu, i spremao se da je stavi pod stakleno zvono, osetio je želju da zaplače. Zbogom, reče on ruži. Ali ona mu ne odgovori. Zbogom, ponovi on. Ruža se zakašlja. Ali ne stoga što je nazebla. Bila sam glupa, reče ona najzad. Molim te, oprosti. Pokušaj da budeš srećan. Bio je iznenadjen što mu ne prebacuje. Stajao je, sav pometen, sa staklenim zvonom u ruci. Nije shvatao tu blagu nežnost. Naravno, ja te volim, reče mu ruža. Moja je greška što o tome nisi ništa znao. To nema nikakvog značaja. Ali i ti si bio glup kao i ja. Pokušaj da budeš srećan... Ostavi to stakleno zvono. Ne želim ga više. Ali vetar... Nisam baš toliko nazebla... Sveži noćni vazduh će mi prijati. Ja sam cvet. Ali životinje... Treba da podnesem dve ili tri gusenice ako hoću da upoznam leptirove. Izgleda da je to tako lepo. Inače, ko će me posetiti? Ti ćeš biti daleko. Što se tiče velikih životinja, ne bojim se. Imam kandže. I ona bezazleno pokaza svoja četiri trna. Zatim dodade: Ne odugovlači toliko, to je nesnosno. Rešio si da odeš. Idi. Jer nije htela da je mali princ vidi kako plače. Bila je to veoma gorda ruža...