|- - -|
|

Ogorčeni i kontraši i kompanjerosi

Naš specijalni izveštač Rafaela Bel

Nacionalni heroj antiimperijalističke borbe dvadesetih godina prošlog veka, Avgusto Cezar Sandino ih je zvao zaboravljene granice Nikaragve. Osamdeset godina kasnije, severne oblasti utehu zbog izolacije nalaze u činjenici da zauzimaju centralno mesto u kolektivnom sećanju zemlje: tokom osamdesetih, bile su poprište najžešćih borbi između Sandinističke narodne armije (EPS) i Nacionalnog otpora, poslednje grupacije kontrarevolucionara, poznatije pod nazivom kontraši. Svedoci bratoubilačkih borbi, las montanas, planinske oblasti prekrivene šumama desetkovanim divljom sečom i prošarane zemljom pocrnelom od paljevina, danas pružaju utočište demobilisanim borcima oba tabora. Ponovo su postali seljaci, pomalo obrađuju zemlju i čekaju izgradnju kuća, škola, ambulanti, koja im je obećana pre više od deset godina.

Sukob u ovoj oblasti, izbio je neposredno nakon pada diktatora Anastasija Somoze, kada je vlast preuzeo Sandinistički pokret za nacionalno oslobođenje (FSLN), 1979. godine. Dok su se oni bez zemlje i poluproleteri sa sela s oduševljenjem priključili revolucionarima, seljaci, tradicionalisti i katolici, loše su gledali na ideje koje su propagirali sandinisti. Velika akcija opismenjavanja je još nekako imala prođu. Međutim, agrarna reforma iz 1981, poljoprivredne zadruge i državne farme, kontrola cena - da se i ne govori o ateističkom marksizmu FSLN (tri sveštenika su bila u vladi!) i obaveznom služenju vojske - gurnuli su ih ka haosu kontrarevolucionarnog rata koji je finansirao predsednik Ronald Regan.

Kada je 1990, nakon dugih pregovora i izborne pobede Nacionalne unije opozicije (UNO) gđe Violete Čamoro, rat okončan, bilans je bio poražavajući: 57.000 žrtava, od kojih 29.000 mrtvih (ostali su ranjeni i invalidi), od 3.8 miliona stanovnika, 350.000 raseljenih lica. Brojnost prisutnih snaga (22.413 ljudi za kontraše i 86.810 za vojsku) podrazumeva demobilizaciju velikih razmera. Zbog nedostatka političke volje i neophodnih sredstava (velikodušne kada je trebalo pothranjivati rat milionima dolara, Sjedinjene Države su se pokazale potpuno nezainteresovane za obnovu zemlje), posleratni period nije omogućio vraćanje zaposlenja i dostojanstva desetinama hiljada boraca, mada su bili učesnici jednog od najznačajnijih događaja u istoriji zemlje, a, bez sumnje, i revolucija XX veka.

U Žinotegi, sedištu Partije nacionalnog otpora (PNR) odzvanja od žalbi bivših plaćenika. Disciplinovani, nekadašnji pripadnici kontraša čekaju svoj red da se požale. Još se nadaju da će im nekadašnji angažman omogućiti da danas imaju od čega da žive. Svi oni izražavaju uverenje da su se borili protiv totalitarizma i svi zaključuju kako im se zemlja nije odužila: Posle demobilizacije, svi smo očekivali bolji život, čuje se u dnu sale. Nadali smo se da će nam ova zemlja pružiti pravu budućnost.

Sprovedene pod patronatom Organizacije Ujedinjenih nacija za Centralnu Ameriku (Onuca) i Međunarodne komisije za podršku i verifikaciju Organizacije američkih zemalja (CIAV-OEA), demobilizacija je trebalo da obezbedi mir i uključivanje kontraša u normalan život. Predviđala je osnivanje stožera razvoja koji bi obezbedili potrebe demobilisanih (71 odsto su seljaci) : zemlju, oruđe i resurse neophodne za pokretanje proizvodnje; smeštaj, škole i ambulante za stožere razvoja.

Iako je Nacionalni institut za agrarnu reformu (INRA), od 1990. do 1992. podelio 500.000 hektara zemlje, bilans je danas uglavnom mršav. I bivši kontraši iznose iste žalbe. Malo je onih koji su dobili zemlju, a i kada se dobije neki teren, nedostaje potvrda o vlasništvu, objašnjava g. Oskar Rojas, koji je stigao iz Kilalija, kolevke kontraša. U takvim uslovima ne možemo da dobijemo kredit od banke, kupimo alat i počnemo da radimo.

Sport zbližio neprijatelje

Što se tiče ratnih penzija, čija je visina zakonski regulisana, svi ih smatraju milostinjom: najviša (koju dobijaju ratni invalidi) ne prelazi 400 kordobasa (32 evra), što je pet puta manje od minimuma neophodnog za život. Životni uslovi su gori nego što su bili pre deset godina. Jedina pozitivna stvar jeste što nismo više u ratu. Ali, iskreno, ne znam da li je siromaštvo bolje od rata, zaključuje Roberto, nostalgični seljak, invalid, bivši Freedom fighter - Reganov borac za slobodu koji je imao obezbeđen obrok i svaka dva meseca par novih čizama. Svi bivši borci u Nikaragvi su 1990. postali borci bez rata, ali, veterani EPS-a su, povrh toga, ostali i bez ideologije. Sandinistički san je pokrenuo čitavu generaciju i izazvao snažne i trajne odnose solidarnosti. Ovim kompanjerosima je teško da progutaju gorku pilulu: mogu li i oni, kao bivši kontraši, da prihvate ideju da je vredelo ratovati, kada im desničarske vlade, koje deset godina smenjuju jedna drugu, ponavljaju da su bili pioni besmislene, krvave i arhaične avanture? Išli smo po selima da opismenjujemo narod, žnjeli smo kafu, borili smo se protiv CIA, a posle izbora (1990), kontrarevolucija je sve to izbrisala, besni g. Horhe Montoja, koji se angažovao kad je imao 18 godina, i blizak je Organizaciji penzionisanih vojnika (AMIR). Današnji klinci nemaju pojma kako je lepa bila kampanja opismenjavanja! Neobičan, bolan osećaj da se žrtvovao za režim koji je prognan u istorijski zaborav, a sada trune u materijalnoj bedi.

Prema rečima g. Žoakina Kvadre, bivšeg šefa sandinističkog Vrhovnog štaba, proces smanjenja vojnog sastava bio je traumatičan i sa ljudskog i sa materijalnog stanovišta. Pokušali smo da budemo pravični prema našim ljudima, dali smo im ono što smo mogli. U stvari, kada je 1990, u iskrvarenoj i sukobima opustošenoj Nikaragvi, vojska smanjila sastav, učinila je to na radikalan način: za nekoliko meseci, kući je poslato 66.000 ljudi koji su bili na redovnom odsluženju vojnog roka, a, od 1990. do 1993. otpušteno je 8.000 oficira. Vojska je broj pripadnika sa 97.000 1989. godine, smanjila do 2000. na 12.000. I pored 500 miliona dolara uloženih u taj poduhvat, uprkos finansijskim kompezacijama, dodeljenoj zemlji i kućama, reintegracija, kao i u slučaju kontraša, propada zbog nedodeljivanja vlasništva nad zemljom i nedostatka programa prekvalifikacije i adaptacije.

Smatralo se da će se vojnici EPS-a, urbaniji i obrazovaniji, lakše prilagoditi mirnodopskom načinu života. Greška, smatra g. Serđo Ortega, član AMIR-a, jer nije postojao nacionalni plan za reintegraciju demobilisanih vojnika. Pokušali smo da pokrenemo sopstvene inicijative, ali mi kompanjerosi, živimo u veoma teškim uslovima. Više od 60 odsto nas je nezaposleno i mnogi su emigrirali u Kostariku ili Sjedinjene Države. Mogu se naći i kao vozači taksija na ulicama Managve, ponosni kada pričaju o svojim ratnim godinama, ili kao dobro naoružani čuvari robnih kuća. To je svakako posao najbliži ratnoj kulturi koju ne uspevaju da zaborave.

Odbačeni. Bivši borci u Nikaragvi se osećaju odbačenim od vlade, armije i međunarodne zajednice. Surovom igrom sudbine, kontraši i kompasi danas zahtevaju ista prava i bune se protiv istih nepravdi: oni su jedinstveno i isto stanovništvo koje pati zbog nedostatka priznanja i potpunog siromaštva. U Nikaragvi, gde podele još snažno obeležavaju političku scenu, zajednička stvarnost sa kojom se suočavaju briše mržnju; pomirenje nikaragvanskog naroda (cilj koji je bivša predsednica Violeta Čamoro podigla na nivo mita) počinje da se ostvaruje zahvaljujući diskretnim inicijativama koje zajednički preduzimaju bivši borci.

U San Rafaelu del Norteu u okrilju Demokratske unije EPS-a i Otpora (UDER), 500 demobilisanih vojnika zajednički prevazilaze svoje razočarenje zahvaljujući višestrukim projektima reintegracije. Bivši kadar EPS-a i predsednik UDER-a, g. Diogenez Diaz opisuje, uz opor humor čoveka koji je video i bolje dane, prve korake svoje organizacije: Jednog dana smo naše "AK-47" zamenili bejzbol palicama i odlučili da osnujemo svoju ligu. Sport je pravi kralj Nikaragve i tako smo stvorili neku vrstu bratstva. Nepoverenje, zaostavština čitave decenije građanskog rata, polako se topilo. U svakom slučaju, manje je od zajedničkih trauma zbog ukradenog posleratnog doba.

Povratak nasilja

Po mišljenju sociologa Orlanda Nunjeza, nedostatak međunarodnog i institucionalnog učešća u posleratnim problemima objašnjava krah reintegracije. Nikaragva je očekivala međunarodnu podršku, nalik Maršalovom planu, ali CIAV je došla da demobiliše, ne razmišljajući o posledicama. Zaista je čudna tišina koja obavija stanje u Nikaragvi. Dok su se Sjedinjene Države i SSSR sukobljavale na ostacima onoga što je predstavljalo autentičnu narodnu revoluciju, stotine novinara je izveštavalo o ratu. Od tada je Nikaragva, jedna od najsiromašnijih zemalja na planeti, sasvim zaboravljena.

Devedesete godine su bile obeležene povratkom nasilja mnogih ponovo naoružanih grupa. Otmice, blokada puteva i obračuni, bili su sredstvo pritiska da bi vlada ostvarila obećanja iz 1990. Nasilje su činili rekontraši (koje su ponovo naoružali kontraši), rekompasi (ponovo naoružani od strane EPS-a) i revueltosi (grupe sačinjene od rekontraša i rekompasa).

Neki od bivših boraca izabrali su nasilje kao način života: agresija, napadi na banke, otmice i ono što ljudi nazivaju delikvencijom, sve nosi pečat vojnih problema, analizira g. Orlando Nunjez. I, mada demobilisani vojnici, slabog obrazovanja i stručnosti, trpe zbog ekonomske i društvene situacije, oni sami je i dodatno komplikuju. Mada ih, u raznim prilikama, često zloupotrebljavaju, kako FSLN-a, tako i tvrda desnica, ipak su zaslužni što su otkrili očajanje jednog dela stanovništva. Tako zahtevi Ujedinjenog fronta Andre Kastro (FUAC), jedinog pokreta rekompasa još aktivnog na severoistoku Nikaragve, imaju vrlo jasan ideološki sadržaj: pravu agrarnu reformu, dodeljivanje zadruga bivšim borcima i obezbeđenje osnovnih službi (obrazovanje, zdravstvo) svim seljacima.

Prevod M.A.
|
|= - =|
|_ - _|