Branko Miljković

Izabrane pesme

Sadržaj:

Ajnštajn se može prepevati

Za one koje volimo

  1. Uzalud je budim
  2. Prvo pevanje

Sedam mrtvih pesnika

  1. Branko
  2. Grob na Lovćenu
  3. Laza Kostić
  4. Dis
  5. Tin
  6. Momčilo Nastasijević
  7. Goran

Noć s one strane meseca

  1. Sonet
  2. Triptihon za Euridiku
  3. Orfej u podzemlju
  4. Slepi pesnik
  5. Građenje pesme
  6. Raspored reči
  7. Rondel
  8. Sonet o ptici
  9. Sonet o neporočnoj ljubavi
  10. Usnih je od kamena

Tragični soneti

  1. Početak sna
  2. Kula lobanja
  3. Odbacivanje sumnje
  4. Početak putovanja
  5. Početak traganja za bićem
  6. Poistovećivanje bića i reči
  7. Ispaštanje
  8. Sećanje na pokojnika
  9. Početak zaborava
  10. Izmišljanje sveta
  11. Začaravanje
  12. Propovedanje vatre
  13. Kraj putovanja
  14. Propovedanje ljubavi
  15. Magistrale
  16. Posveta elegija

Četiri pesme o snu

  1. Crni jamb sna
  2. Daktil sna
  3. Sonet
  4. Sunce

    Smrću protiv smrti

  1. Hronika
  2. Odbrana zemlje
  3. Requiem
  4. Jugoslavija

    Svest o pesmi

  1. *
  2. **
  3. ***

Ariljski anđeo

  1. Ariljski anđeo

Utva zlatokrila

  1. Frula
  2. Gojkovica
  3. Zova
  4. Bolani Dojčin
  5. Sluga Milutin
  6. Utva
  7. Tamni vilajet
  8. Ravijojla
  9. Kolo
  10. Dodole
  11. Raskovnik

Pohvale

  1. Pohvala bilju
  2. Pohvala svetu
  3. Paralelna pesma
  4. Pohvala vatri

Patetika vatre

  1. Dva prelida
  2. Feniks
  3. Bol i sunce
  4. Noć jača od sveta
  5. Svest o zaboravu
  6. Feniks(1)

Lauda

  1. Lauda
  2. Balada
  3. More pre nego usnim

Osećanje sveta

  1. Prošlost vatre
  2. Budućnost vatre
  3. Zemlja i vatra
  4. Osećanje sveta

Kritika poezije

  1. Radni cvet
  2. Orfička pesma
  3. Pesnik
  4. Beda poezije
  5. More za radnike
  6. Moravska elegija
  7. Nizvodno
  8. Ljubav poezije
  9. Kap mastila
  10. Kritika metafore
  11. Pripremanje pesme
  12. Provetravanje pesme
  13. Zamorena pesma
  14. Sunce iskorišćeno kao epitaf
  15. Crna vatra
  16. Sudbina pesnika
  17. Poeziju će svi pisati

Smeli cvet

  1. Agon
  2. Rudari
  3. More bez pesnika
  4. Epitaf
  5. Cveta
  6. Pesma
  7. Spavači




"Ajnštajn se može prepevati"


(Razgovor s pesnikom Brankom Miljkovicem povodom njegove dve najnovije knjige pesama: Poreklo nade i Vatra i nista)

-Ko je nas najveci savremeni pesnik?
-Nesumnjivo Vasko Popa.

-Postoji li za vas poetska formula sveta? Ako postoji recite je.
-Sve istinske formule sveta su poetske. Cesto buljim u Ajnstajnove formule i verujem da se i one mogu prepevati. Savremena fizika bi mogla da uzme za epitaf Bodlerov stih: "Covekov put vodi kroz sumu simbola." Moja formula: "Reci su moci okvir sveta. Sve sto se desava, desava se na podrucju jezika i simbola, bilo da se radi o atomima ili o zvezdama."

-Ima li pesnika koji pise onako kako biste vi zeleli da pisete?
-Ne. Treba sve drukcije i ponovo reci. Poeziju treba procistiti. Nema pesnika koga ne bih ispravio. Ono sto mi kod najveceg broja pesnika smeta jeste nedovoljna sazetost. Vaska Popu, pored ostalog, cenim upravo zbog te sazetosti. Samo ono sto je sazeto, ne moze se ponovo opevati.

-Da li je poezija "neprekidna svezina sveta"?
-Usvajam valerijevsku definiciju: "Poezija je patetika uma."

-Filosofija delegirana u poeziju, je li nuzna, funkcionalna?
-Savremena refleksivna poezija pretpostavlja misao oslobodjenu racionalistickih ekssplikacija, misao u odsustvu razuma, cistu i slobodnu misao. Posle nadrealista, misao je istinski zapevala.

-Kakve su vase veze sa nadrealizmom?
-Rodbinske. Sebe smatram unukom nadrealista. Pokusavam da u svom pesnickom postupku izmirim simbolicku i nadrealisticku poetiku.

-Da li po vasem misljenju literatura ide ispred kulture?
-S obzirom da smo, ranije kao i danas, imali literarnih ostvarenja ciju punu vaznost ne shvatamo, kojima nismo dorasli, ja bih rekao da je kod nas literatura jos uvek iznad opsteg kulturnog nivoa. Medjutim, po pravilu, kultura bi trebalo da prethodi literaturi, kao visi oblik njene materijalne baze.

-Vi u svojoj prvoj knjizi ("Uzalud je budim", 1957) imate stih koji, ako se tacno secam, glasi: "Sve sto imamo to su nase reci." Ako biste morali da budete lisenbi svih reci sem jedne, koju biste rec odabrali?
-Odabra bih jednu prejaku rec, kadru da iz sebe ponovo stvori citav recnik.

-Koja je to rec?
-Vatra. Vatra priprema pticu. Ptica je poklon za nebo.

- Znaci "Tako reci jedna drugu izmisljaju", koko to vi kazete u pesmi "Kritika metafora" (zbirka "Poreklo nade")
-Da, upravo je tako.

-Moze li se na nasem jeziku ispevati velika poezija?
-Na svakom se jeziku moze pisati velika poezija. Ne postoje veliki i mali narodi, ne postoje veliki i mali jezici. Postoje veliki i mali poesnici.

-Koje dve pesme u nasoj ranijoj poeziji smatrate najlepsim?
-Santa Maria della Salute Laze Kostica i Mozda spava Vladislava Petkovica Disa.

-Moze li poezija pomoci...?
-Poezija ne pomaze, poezija miri.

-Sta vas je, koji momenat iz zivota okrenuo ka poeziji?
-Rano osecanje nemoci pred svetom nagnalo me je u poeziju. Covek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: ili da oseti svoju nistavnost ili da se divi. Divljanje nas izjednacuje sa onim cemu se divimo. Poeziju sam poceo da pisem iz straha.

-Sta vas je navelo da knjizi date naslov "Vatra i nista"?
-Mudra uspomena na mracnog pesnika iz Efesa. Zasnivajuci poeziju na heraklitovski shvacenom ontosu, pokusao sam da izbegnem eleacanski apsurdnu zamrznutost koja se, recimo, javlja u mojim "Tragicnim sonetima".

-U kom okviru ste pokusali da otelotvorite heraklitovsko shvatanje pevanja i misljenja?
-U okviru klasicnog mita o vatri i ptici: Zar-ptici.

-Koji ciklus iz svoje posledje knjige "Vatra i nista" smatrate najboljim?
-Ne samo ja, vec i drugi drze da je najuspeliji Utva zlatokrila. U tom ciklusu su ocigledna moja nastojanja da izgradim poeziju na nacionalnim simbolima.

-U cemu je bila snaga tih simbola?
-Njihova snaga bila bi u tome da odraze jedno procisceno narodno iskustvo i da svojom sugestivnoscu sudbinski preurede narodnu uobrazilju. Vlastiti sistem simbola moze se izgraditi samo na vlastitoj nacionalnoj masti. Ukoliko se to ne uradi, nikada se necemo moci osloboditi tutorstva helensko-rimske, romanske simbolike koja ne odgovara dublje paganskoj osnovi naseg senzibiliteta.

-U knjizi "Poreklo nade" imate ciklus pesama koji se zove "Kritika poezije". Neuobicajeno, zar ne?

-U tom ciklusu pokusao sam da pravim poeziju od njenih nedostataka.

-Sta spremate u ovom trenutku?
-Sa Misom Nikolicem prevodim stihove Mandelstama i Hlebnjikova. Pored toga, pripremam bibliofilsko izdanje svojih stihova s ilustracijama R.Stevica Rasa.

-Mislite li da ce covekov prodor u kosmos naci odjeka u poeziji? I zasto ga vec nije nasao?
-Verovatno. Samo, pesnici su jos uvek pod uticajem tragicnog Ikarovog leta.

-Kakvo ste detinjstvo imali?
-Tuzno, ratno...

-Kada ste se najvise uplasili?
-Samo jednom, kad mi se ucinilo da vise necu napisati ni jednu pesmu.

-Sad jedno savremeno pitanje, ali izvan umetnosti: idete li na fudbalske utakmice?
-Ne.

-Da li ste nesto zaboravili u zivotu?
-ZAboravio sam mnogo toga. Pisem pesme da bih se setio sta sam sve to imao.

-Da li biste voleli da ponovo ucite da hodate i govorite?
-Uvek se nanovo ucim uspravnom hodu i govoru.

-Sta vas nervira u zivotu?
-Sporost.

-Ka bi na vama izvrsili takozvano biolosko smrzavanje i probudili vas kroz dvadeset godina, sta biste ucinili u tom trenutku?
-Trazio bih da me ponovo zamrznu!

-Vasa omiljena poslovica?
-"Praznu glavu vetar nosi."

-Sta mislite o vremenu-sudiji?
-Vreme je lazno, ali sud njegov je istinit.

-Da li biste hteli jos nesto da nam kazete o svojoj poeziji?
-Mogao bih da kazem jos mnogo stosta, ali mislima da to nije potrebno. Svako objasnjenje je uslovno i nije jedino. Ono sto je pesnik zeleo reci u pesmi, ni priblizno ne iscrpljuje njen smisao. Svaki bi pesnik mogao da kaze za sebe: Ko sam ja da govorim o svojoj poeziji.

-Zasto ste svoju knjigu "Vatra i nista" posvetili kriticaru Petru Dzadzicu?
-Za svaki slucaj...

-Kazite jedan svoj stih...
-"Hoce li sloboda umeti da peva kao sto su suznji pevali o njoj."

-Koja je umetnost, za vas, najveca?
-Igra na trapezu.

-Sta mislite o buducnosti poezije?
-Sve sto je ljudsko ima svoju buducnost. Buducnost poezije je buducnost coveka. O propasti poezije govore oni koji se plase progresa.



Za one koje volimo

  1. Uzalud je budim
  2. Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
    zbog neba razapetog između prstiju
    budim je zbog reči koje peku grlo
    volim je ušima
    treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
    budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
    ovde
    zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
    zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
    budim je zbog ove naše planete koja će možda
    biti mina u raskrvavljenom nebu
    zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
    dve bitke
    kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
    nego aerodrom
    moja ljubav puna drugih je deo zore
    budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
    drugih
    budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
    pticu zauvek sletelu
    sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
    nema
    ta žena sa rukama deteta koju volim
    to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
    uzalud uzalud uzalud
    uzalud je budim
    jer će se probuditi drukčija i nova
    uzalud je budim
    jer njena usta neće moći da joj kažu
    uzalud je budim
    ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
    uzalud je budim
    treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
    u pesku

  3. Prvo pevanje
  4. Obreh se u nekoj mračnoj šumi
    DANTE

    To je bila šuma koja je pojela nebo
    šuma iz koje kad izađoh videh
    da nisam izašao da su me zveri pojele
    i znah da će biti gorko da pričam
    o tome šta sam video i nisam
    video kad uđoh u njen mrak i ne izađoh
    iz te šume što je zelenim čeljustima
    pojela svoje staze i izgubila se u sebi
    postoji jedna topla obala breg zelenila i jedna
    Beatriča
    ali su tri čeljusti tri makaze i tri noža
    da voleo bih povratak
    išao sam ispred sebe po isplakanom
    putu i pesak je ujedao za stopala
    ko staklo i videh pse koji su grizli zemlju
    videh grešnike kako ih vitla zli vetar
    nebo što laje i kišu prokletstva tešku
    i večitu
    videh slepe vode Stiksa i blato mržnje
    videh grad u plamenu i žene čije su ruke zmije
    videh zid plača bez zvezda
    i čuh reči bola u vrtlogu
    onih koji su postali drvo ili kamen
    i ne mogu se smrti nadati
    onih jadnih koji se nikada nisu rodili
    videh videh videh i čuh i zaplakah
    svirala od zemlje od šume
    od krvi
    dozivala drugu obalu
    na kobnom žalu stajo narod i plako
    o jao jao vama duše uklete
    s balsamovanim rukama i usnama od krvi
    videh videh videh čuh i padoh mrtav
    o Aheronte Aheronte
    sve strane sveta stiču se na tvojim obalama.

    Sedam mrtvih pesnika

  5. Branko
  6. Noć ispod zemlje razveselim
    Izraste vetar u nežnu biljku
    iz tog podzemlja gde svetiljku
    i pticu nikad da doselim

    Nepronađene proplanke krvi
    i peščano podne sam odbolovo
    al topli hleb tvog imena još mrtvim
    ptico među predelima, Stražilovo

    zemljo preko moga zaspalog uma
    dok list po list umire šuma
    Dete sakriveno u jednom poljupcu pati

    sutra rođeno. O nek se vetar s biljkama izmotava
    Neka se kamenje pred nevidljivim raskršćem
    uspava
    Samo da l će na skeletu osmeh moj prepoznati?

  7. Grob na Lovćenu
  8. Ali ne, to još uvek nije vreme
    To je jedno mesto
    koje prepoznajem u prostoru

    Mrtve su gore odakle ta reč dođe
    Svingo s pticom lažljivom umesto lica koje
    Svlada
    tajna iza slepe maske. Rođenje je jedina nada.
    Vidim smele mostove preko kojih nema ko da
    prođe.

    Spavaj ti i tvoja sudbina pretvorena u brdo,
    kruta
    gde provejava smrt i ljubav ne spasava.
    Dan i noć si pomirio u svojoj smrti što nas
    obasjava.
    Taj san je u noći produžetak dana i puta.

    Šta si ptica ili glas koji luga
    pod divljim nebom gde te pesma ostavila samog
    na vrhu Lovćena s čelom punim sunca, tamo
    gde ne postoji vreme, gde jedna svetlost žuta
    negde u visini čuva otisak tvoga lica.
    Čoveče tajno feniks je jedina istinska ptica.

  9. Laza Kostić
  10. Oprosti, majko sveta, oprosti,
    što naših gora požalih bor.

    Da li ćemo je naći u povratku noći
    u povratku cveta u povratku sna i gora
    na zbunjenom horizontu u gorkom kristalu
    nemoći
    od naše žeđi i mrtvog anđela gde se skamenila
    mora

    Lice svih doba u očekivanju vatre da l će moći
    da sačuva uspomenu na nju od zaborava i prostora
    Neka Veliko Sazvežđe u smrti tvojoj zanoći
    O pusti žali i žalosna mora

    Koji su predeli u tvome srcu sada?
    Mrtva je a negde još traje dan, o laste
    Svi mrtvi su zajedno bio si pun mračnih nada

    U pustinji si što u praznoj svetlosti raste
    dok u dvostrukoj tišini slepe je oči slute
    Santa Maria della Salute

  11. Dis
  12. O moje sunčano poreklo ta potonula krv
    Neka se zaboravi prijateljstvo drveća i ptica
    Neka se zemlja razvenča sa suncem Žica
    od vode prodenuta kroz uši bolja je nego crv
    Otišao Izašao na vrata kojih nema
    U svim vodama zeleni psi me traže
    Ovde niko ne dolazi odavde niko ne odlazi,
    tople laži
    poljubaca zakopa u pesak ova pustinja gde se
    sprema
    krvožedna tišina koju svojom ljubavlju hraniti
    treba
    u ovom izobličenom prostoru čija smo
    polomljena rebra
    iz čijeg kamena čudovišne ptice vire
    Ruko ispružena prema drugoj obali kloni
    Ako smo pali bili smo padu skloni
    Ovde je noć što se životu opire

  13. Tin
  14. S druge strane groba živa zvezda kuca
    I zapaljeni vetar na početku dana sniva
    Noć u mome glasu više ne doziva
    prostore izgubljene koje poseduju sunca

    Krv moja zaspala pod kamenom ne bunca
    zbog pakla iz zemlje iskopanog ko živa
    Ovde kamenje peva i ptica se skameni siva
    Ovde su svi prvi put mrtvi iza poslednjeg sunca

    O zašto smo tako sami i slabi i krti
    Dok se zemlja okreće oko svoje smrti
    negde ispod zemlje zri tišina zla

    Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli
    Drvo se naginje nad zaboravom nema šta da se
    voli

    Neka niče cveće iz prokletog tla

  15. Momčilo Nastasijević
  16. Umesto zvezde slavuj iz nekog zida
    što se od nje razlikuje tek oblikom i maštom.
    Predeo kome sam se privoleo, plaštom
    čuva svoju providnost za one koji vide.

    Neka muzika čudna nečujna iznad gorja
    razmešta predmete u prostoru i staje
    kad zapljusne tajna mramorja sred morja:
    dozivano nedozvano šta je?

    O nežna maglo koja me izdvajaš,
    evo vraćam se čist na svoje prvobitno mesto.
    Tišino u svetoj senci što snove moje vajaš
    hoćeš li primiti to telo ukleto,
    koje nastanjujem poslednji i prvi
    zatočenik odbegle tajne i svoje krvi.

  17. Goran
  18. Noć suviše velika za moje zvezdano čelo
    u nekim šumama crnim nepoznatim
    I drvo je reklo nemoj. Jutro moje belo
    ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim

    Pčele sleću na leš koga nema
    Zvona odlaze u prostor crnim stepeništem
    Moj je završen dan. Al se na počinak ne sprema
    san moj iza brda gde mrtav sebe ištem.

    Ovde dole svako svoju tamu ima
    Moj mrak je senka ptice. O ne ima
    puta kojim bi do mene mogli doći

    Ko proleće koje zaboravi da cveta
    sad ležim mrtav na severu sveta
    Smrti ljubomorna najveća moja noći!

    Noć s one strane meseca

  19. Sonet
  20. Ti prostori me užasavaju
    PASKAL

    Prostor koji ničim ne podseća na sebe,
    pticama pomeran, vetrovima sličan,
    sam u sebi, sam za sebe, ničemu vičan
    večiti početak užasan, bez potrebe.

    Prostor jezikom trajanja prepričan
    i pretvoren u večnost koja nikom ne treba,
    večnost za prokletstvo, koje budno treba
    pod svežom humkom plen svoj nepomičan.

    Zaboravimo mračno poverenje
    sebe sa sobom, u strašno podozrenje
    prostori se ruše i crna nailazi plima.

    U škrtosti tišine bez sebe i imetka
    mi smo poslednji zatočnici početka
    pod kamenom što ime ima.

  21. Triptihon za Euridiku
  22. I

    Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji
    svi mrtvi, gde je pre mene crveni čelik bio,
    gorki sam ukus tvoga odsustva osetio
    u ustima. Još mi smrt u ušima zuji

    Noć s ove strane meseca često ogrezne
    u nepotrebne istine i oduševljena klanja.
    O, ispod kože mlaz krvi moje čezne
    noć s one strane meseca, noć višanja.

    Al sva su zatvorena vrata. Svi su
    odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu.
    Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva.

    Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam.
    Nikad da se završi taj kameni san
    Probuditi te moram Euridiko mrtva.

    II

    Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti
    gde su prizori, s one strane krvi gde voće
    otrovno raste, siđoh, tamo gde uskoro noć će
    pokrasti sazvežđe suza koje će u oku mi zriti.

    O, u slepoočnice se svoje nastaniti.
    Evo me bez odbrane ispred strašne samoće.
    Ne okrenuti se ma koliko da se to hoće.
    Lice bez očiju na pustome zidu biti.

    Crvene ptice pevaju u mome mesu.
    Crne ptice obleću oko moje glave.
    Neka mi čelo bude načeto u lesu

    gubom i kamenom ispod letnje trave,
    ako izgubim tvoje divno lice
    na ovoj gorkoj obali od mraka i groznice.

    III

    Noć to su zvezde. Iz moje zaspale glave izleće
    ptica.
    Između dve gorke dubine jedna ptica: I rt
    dobre nade. O mrtav da sam. Al ne pomažu
    kletve. Smrt
    svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica.

    Izgubio sam te noći podzemnoj daleku
    ja divlji lovac zvezda krivotvorno suočen
    sa neistinom, nepomirljivi spavač uočen
    od sudbine, ja čije suze sada niz tuđe lice teku.

    Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko?
    Prezrela si svaki oblik pojavljivanja o sliko
    moga crnoga grada i izgubljenog cilja.

    Svuda u svetu užasna ljubav vlada.
    Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada
    Oblaci puni ptica i budućeg bilja.

  23. Orfej u podzemlju
  24. M. P.

    Ne osvrći se. Velika se tajna
    iza tebe odigrava. Ptice gnjiju
    visoko nad tvojom glavom dok beskrajna
    patnja zri u pogledu i otrovne kiše liju.

    Zvezdama ranjen u snu lutaš. Sjajna
    ona ide tvojim tragom, al od sviju
    jedini je ne smeš videti. O sjaj
    na tebe njen dok pada nek je i sakriju

    ti ćeš naći ulaz dva mutna psa gde stoje.
    Spavaj, u zlu je vreme. Zauvek si proklet.
    Zlo je u srcu. Mrtvi ako postoje
    proglasiće te živim. Eto to je
    taj iza čijih leđa nasta svet
    ko večita zavera i tužan zaokret.

  25. Slepi pesnik
  26. Filipu Višnjiću

    O čelo moje od sna i vetra mapo
    čudnih otkrića vidu ispod kože
    u izmišljenoj senci cvete i lampo
    umesto reči koja se ponoviti ne može.
    O čelo moje od sna i vetra mapo!

    Odajem se mrtav suncu posle mene
    jer nesreća i posle smrti traje.
    Slepi jasno vide sudbinu pred kojom šene
    predeli nebesni satvoreni od izdaje.
    Odajem se mrtav suncu posle mene.

    To je sve što je ostalo od moga glasa,
    taj odjek u kome su zatočeni svi dani.
    Je li spomenik grob? Izdvojen zvezdama stasa
    predeo koji ću zauvek da nastanim.
    I to je sve što je ostalo od moga glasa.

    U tihom se cvetu neke vatre pale.
    Izgubljene u svetu varke mi oko snuju.
    O tužne noći preko sna mog pale!
    Nek nebo usni oganj i oluju!
    U tihom se cvetu neke vatre pale.

    O čelo moje od sna i vetra mapo
    čudnih otkrića vidu ispod kože,
    u izmišljenoj senci cvete i lampo
    umesto reči koja se ponoviti ne može.
    O čelo moje o moja slepa mapo!

  27. Građenje pesme
  28. Stanislavu Vinaveru

    Zimska muzika svira
    Osobino praha i kremena
    Oproštaj sna iza temena
    Kada me pokojem dirala

    To vreme uzme i ostavi
    Tu gorku šumu da se plavi
    Usred večnosti na domaku
    Nestvarnosti ptici i oblaku

    Prahptico sunčevog uroka
    Skok od pepela i let
    Nek budu jedini putokaz

    Za napor smisla i rast
    Suštine u vrlet
    Kada joj osvanu glas

  29. Raspored reči
  30. Plod neumoljen vidom slep
    Dozivanje zdravca pokoj i san
    Vek njiše se peskom i sen
    Padom i harfom probuđen slap
    Isceljen zabludom pretvoren u kip

    Javu kad zbuni pesnik i mag
    Krije početak tajnu i mig
    Od jezera dublja stoji kap

    Poverene boli dostojan stih
    Marljivim zaboravom izmenjen lik
    Veni u gromu kasna za lek
    Prognane šume gde nogom stah

  31. Rondel
  32. M. D.

    Slepi hod da te od prostora skloni, posustalog,
    od noći osvetljene pozajmljenim zvezdama, i tu
    da zaboraviš, zaboraviš svakog dana po malo,
    ako je ime uzrok tome snu.

    Ne viđaj ljude sa opasnim rukama u dnu
    gde je pepeo svedok krvi i sve pospalo.
    Zaboravi, zaboravi svakog dana po malo.
    Jedno je ime uzrok tome snu.

    Ruke koje upotrebljavaju kamen i vreme stalo
    na pomerljivoj liniji između dva vremena,
    gde mru
    dva glasna kamena i otvoren je put,
    neka uzmu pustinju za svedoka il sunce palo,
    da je jedno ime uzrok tome snu.

  33. Sonet o ptici
  34. Ispili se iz bačenog kamena
    i bude zenica neba oslepelog,
    malo života zbilja poletelog
    s naših beskrilnih pognutih ramena.
    O čudna ptica čija namena
    da bude let zemlje i pesma opustelog
    neba, koja se čuje al ne shvata. O, belo
    udvaranje vetra toj ptici od plamena.
    Ptico uzidana u mozak i zid
    koju nikad nije upoznao vid
    koju je sluh našo u prostorima šumnim,
    u našem uhu tvoja se smrt zače.
    O kamena ptico nek te noć oplače
    zvezdama vrelim zvezdama nerazumnim.

  35. Sonet o neporočnoj ljubavi
  36. Nema je ovde, sve je više gubim
    U časnom krugu kog zaborav rubi.
    Oh, gipka sliko varke, varko živa,
    kad kamen vida njeno lice biva.

    Daj mi snage da neporočno ljubim
    dane započeo tužno. Tu se skriva
    bol bez odjeka i reč bez odziva.
    O, daj mi snage nad silama grubim.

    Vrati mi sličnost da usnim, dok strava
    tišti mi čelo i niče na stolu.
    Ona je deo predela što spava.
    Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju
    iscrpem budućnost u svirepom bolu
    što sanja krv leta i pakao u raju.

  37. Usnih je od kamena
  38. Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju,
    ali ne veruj moru koje nas vreba i mam.
    Prostore nevidljiva snaga sanja kojoj se
    suncokreti klanjaju
    vidiš li okrenuta zaboravljenim danima u
    tami?

    Tebe tri sveta vole tri te vatre prže. A mi
    idemo ispred nade koju lutajuće pustinje
    proganjaju.
    Oni smo što su sve izmislili i ostali sami,
    ženo od svetog mermera bela uteho kojoj se
    priklanjaju.

    Na zvučnim obalama gde drevno završava more
    kamenim srcem slutiš: vazduh je veliko čudo.
    Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore
    prema vrhovima koji zagubiše nam trag. Al ludo
    ne veruj tome moru koje nas vreba i i mami.
    Kristalna jezera sanjaj u tami.

    Tragični soneti

  39. Početak sna
  40. Neka me nedostojnog vetar obavije
    Kulo s vrhom van vremena na koju dišem
    Tesno je nebu u ptici ptici još više
    Moje izdvojeno oko van glave bdije.

    Oduzimam svetu ime da ga u predstvarnost
    skrijem
    Kad ništa ne počinje jer nema mesta više
    Kad noć od uspavanih sila i smrtonosne kiše
    Zveri šumom uklete i mene snom ubije.

    Čistom vatrom gonjen o šta ću sa onim
    Što sam video i čuo kada nenađen ronim
    U prostor pre reči gde trune moja glava
    Kada letim i ne mičem se ko čovek koji spava
    Ružo bez sraha, suzo, odbegli ždrale,
    Žalbo crnih ptica i tužne pohvale?

  41. Kula lobanja
  42. Žalbo crnih ptica i tužne pohvale
    Prazno ime iza smrti i obijen vid
    To nije ljubav to je patnja i stid
    Kad odjeci pomeraju mesta i obale.

    Podzemni vetar uspava zaspale
    Ulaz čuvaju dve tišine i hrid
    To nije ljubav to je patnja i zid
    Od lobanja gde trunu zvezde što su sjale.

    Nestajem bdijem postajem glas i vreme
    Cvet veći od noći prazni talas bez uspomene
    Zvezde koje se nad glavom mojom pale
    Kojima zamenih vid i ime svoga pravca
    Lađo puna zaborava i vetra bez pramca
    Nekoga sveta teške sene pale.

  43. Odbacivanje sumnje
  44. Nekoga sveta teške sene pale
    Robe napornog brega i zlih vesti
    Dockan je da posumnjamo u ono što je u našoj
    svesti
    Celoga života reči su nas krale.

    Neuspela ljubavi oka i varke uzdrhtale
    U jedan kraj mnogo prisniji me smesti
    Gde reč ima vrednost sudbine i podsvesti
    Gde su veličanstvene senke a stvari male.

    Kad oslepim sve pojave vode kuda vode?
    Deca dužna da porastu neka se rode
    Za smisao tajne koja u Prividu snije.

    Frulo nespokojna u svome vazduhu
    Kad sunce izmišljene vatre poklanjam zloduhu
    Šta je to što se u dnu pesme krije?

  45. Početak putovanja
  46. Što je to što se u dnu pesme krije
    Kad isti dar negde je jutro a negde noć mira?
    O daljino sna gde jug vlašiće svira
    Skrij me od slepog kamena koji u nebu bdije.

    To pitome doline postaše provalije
    U ovoj pesmi u kojoj nemam mira.
    Srce puno mraka anđela svoga bira
    Da bdi nad gorkim morem i nameru mi krije.

    Crno jedro mog vetra plovidbo oslepljena
    Mojoj oholosti more do kolena
    Nad mojom glavom opasnost simetrije
    Svetova poređanih umom u privid.
    S čime da te združim kad ti izgubih vid
    Lepi moj dane s dušom elegije!

  47. Početak traganja za bićem
  48. Lepi moj dane s dušom elegije
    Kad od Bića senka biva predelima
    Lutam u suzama strah me obuzima
    Zvezdani uticaj nada mnom - ko da ih suzbije (!)

    Neizdvojen pojavom još niko nije otkrio sebe, svete, u tvojim prizorima
    Vrati mi dan ako ga negde još ima
    Zemljo ponovo nepoznata kad u lobanji legu se
    zmije.

    Poređane glave u zaboravljenom vremenu
    Sa uzaludnim mislima i poslednjim rečima
    Slute svoj lik u mutnome kamenu.

    Tražim te u vetru ako te još ima
    Izgovorena reči za svetove pale
    Tražim početak sjaj i sate stale.

  49. Poistovećivanje bića i reči
  50. Tražim početak sjaj i sate stale
    Da žive moj život i da ga vaskrsnu
    Iz ostatka zbilje prerušene u snu
    Kad ušav u pustinju nataji pospale.

    Ponavljam reči koje su mi dale
    Taj cvet taj kamen pticu što iskrsnu
    Iz ničega, sunce koje se rasprsnu
    Nad svetom koji su same odabrale.

    Osluškujem pun nade strane sveta.
    Zalazi mesec vreme. Nepokretna
    Reč je nad svetom za reči ostale.

    Dan slepe ljubavi minu polustvaran.
    Ne prođe pamteći svet balzamom začaran
    Kad su ti dve tužne ptice večnost dale.

  51. Ispaštanje
  52. Kad su ti dve tužne ptice večnost dale
    Strpljivost prostora i svoj lik po kazni,
    Glavo niz crne stube u neprolazni
    Dan patnje, kakve se vatre rasplamsale?

    U dnu je sunce i vreme je vatra. Ždrale,
    Gde mu je odjek u snu il smrti? Porazni
    Svedoci mora i promena ispraznih
    Usnuše mir i skameniše vale.

    Svet pretvoren u vreme otet zlome zmaju
    Mirovanjem vatre i bolne nejasnosti. Grade
    Nema osuđenih noćas svi sanjaju
    U vrtovima gde raste nepovrat i paprat, i nade
    Nema, ali nema ni straha od zmije
    Pred vratima iza kojih prostor gnjije.

  53. Sećanje na pokojnika
  54. Pred vratima iza kojih prostor gnjije
    On je zbunjeni zlatnik i dvosmisleni rast
    Mutne reči sve dublje koja čeka na nas
    Da nam srž klijanjem kroz koru probije.

    U raspevanom plamenu ko da ga otkrije
    Trava raste iz njegovog imena i spas
    Jedini je budan a samo je glas
    Čuli su ga al ga niko vido nije.

    Prostor i vreme između svega što biva
    Bezgrešnim govorom prevaziđe u svetlosti
    Kad gore gradovi u samoodbrani.

    On je zvezda nad prazninom govor koji otkriva
    Zdrobljeno sunce podzemlja kao živu u kosti.
    Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani.

  55. Početak zaborava
  56. Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani
    Pred malim žbunom vatre ticom ubijenom u
    letu
    Tu je živo što živi a nema ga u svetu
    Što traje početak u kraju a prošli su davno
    dani.

    Tu je sve ime ili reč. U vremenu porani
    Sunca i drugih zvezda i suncokreta.
    Noć će izaći iz mora i probudiće se u srcu.
    Kometu
    Proreče mraku snu rosu lek rani.

    Zanet okretanjem neba što melje naše kosti
    Dok mudraci proturaju laži o budućnosti
    Vidiš li ono čega nema to da braniš?

    A nema ljubavi, dokaz je ova obala i ova voda.
    Trunu ostaci ukletoga broda
    Kraj vatre kojom ne hrane se dani.

  57. Izmišljanje sveta
  58. Kraj vatre kojom ne hrane se dani
    Izobličeni oblici od žestokog rastvora
    Sna i praznine. Istino govora
    Sve je zamenjeno rečju na nejasan poj mami.

    Svet sa vetrom ispod svakog lista u tami
    Koji se završava zvezdama iznad naznačenih
    gora
    I nakazom u poljupcu koja se roditi mora
    Svojim dolaskom izmislili smo sami.

    Al vrebaju nas visine gde stvari smisao gube,
    Gde je suština okrugla i oblik sebi sličan,
    I od cele jave ostale su tek reči. A boje?
    A zvukovi i miris? Mogu i da se ljube
    Al ne postoji ljubav. Događaj prepričan,
    Zakopani lelek i nenađeno blago stoje.

  59. Začaravanje
  60. Zakopani lelek i nenađeno blago stoje
    O zvonka roso tu gde smo mi pali
    U čarolije kasne koje nismo znali
    Kad vode ne teku, jer ništa ne postoji
    Ako prestalo nije. Predele razdvoji
    Odjek te reči. Časovi su stali
    I vali ukroćeni nad ponorom. Da li
    Stvarnost se priviđa il šum progonjen doji
    Odbegla svest mutnim izlazom u nigde?
    O pustinjo najsličnija suncu ima li igde
    Finijeg peska uspavanog srcem i beskrajem!
    I koja strana sveta poklon biva
    Kad bdiš jedina zvezdo nad izmišljenim krajem,
    Ljubavi moja mrtva a ipak živa?

  61. Propovedanje vatre
  62. Ljubavi moja mrtva a ipak živa
    Nek u svom danu nedorečen gori
    Nek igra se pesnika dok pesmu ne stvori
    Pticom osvetljeni pevač koji u meni prebiva.

    O zlatni talog vremena prostori
    Puni sunca! Senko, gde se ta zemlja skriva
    Gde materija sva od zaborava otkriva
    Vatru u sebi i dan bez jutra u gori.

    Kako se zove pre nego se rodimo
    Spremni u tuđoj nadi i bezbolnom ognju sve to?
    Zdravo, o moguća zvezdo koju i ne slutimo,
    Il me zaboravi pesmo, jer želja je moja kriva.
    Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto.
    O sve što prođe večnost jedna biva.

  63. Kraj putovanja
  64. O sve što prođe večnost jedna biva.
    Sen koja beše drvo koje traje. Budan
    Ispod svoga imena koje budi
    Ruka sa cvetovima krv što sebe okiva.

    Završiće se putovanje ostaće tiha brda,
    Siva praznina vetar koji bludi,
    Mesto koje nema mesta u želji al nudi
    Zlo da nas spase i istinu otkriva.

    To čemu se molite je Žalosni Slavuj.
    Ljubav nikada nije završena.
    Čega ima ljudskog u patnji? O čuj
    Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.
    Prazne ruke prazno srce pusta sena
    I nema mene al ima ljubavi moje.

  65. Propovedanje ljubavi
  66. Nema mene al ima ljubavi moje;
    Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
    Dovršava se an u njenoj zahvalnosti
    Slično muzici slično praznini, spokojem.

    Ona će sačuvati namere moje i tvoje
    I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.
    U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti
    Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.

    U pusto srce u mrtvo vreme me zovi,
    Minula čežnjo, da se svet ponovi.
    Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
    Pa mi je prazan dan koji još došao nij,
    Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum
    Neka me nedostojnog vetar obavije.

  67. Magistrale
  68. Neka me nedostojnog vetar obavije
    Žalbo crnih ptica i tužne pohvale
    Nekoga sveta teške sene pale
    Šta je to što se u dnu pesme krije?

    Lepi moj dane s dušom elegije
    Tražim početak sjaj i sate stale
    Kad su ti dve tužne ptice večnost dale
    Pred vratima iza kojih prostor gnjije.

    Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani.
    I kraj vatre kojom ne hrane se dani
    Zakopani lelek i nenađeno blago stoje.

    Ljubavi moja mrtva a ipak živa
    O sve što prođe večnost jedna biva
    I nema mene al ima ljubavi moje.

  69. Posveta elegija
  70. Glasnice predgorja kakvu pticu pod
    srcem nosiš? Svet zamenjen okom
    nad rekom zlo zaspala sanjaš i gorki plod
    podneblja zagonetke nad svojim krvotokom
    kad minulo vreme i jaz postaje svod
    gorkih nam dana zabludelih tokom
    zvezda pod kojim sam u zanosu pao.
    Pašće sunce tamo gde sam ja klečao.

    Progovorite seni slutim li prevaru
    mutnoga potiljka. O tužni severu tela nebo od četiri vetra pretvori u paru
    nad širom otvorenom vodom koja je raznela
    tamu oka po celome telu. Žaru
    neveseli kada pesme u meni pronađu
    mračno obilje što me mori glađu.

    Sve što imam to su naše reči
    nad vodama što slute tajni splet
    tokova kad otkrije vrh bol u meni gde kleči
    pred mojom srži što sanja bezbolni cvet.
    To što reku iz zemlje izgoni neka nas leči
    kad hleb nam u kamen pretvori svet
    kad ogledalo biva njeno mrtvo lice
    za ptice krilatice iznad zle litice.

    Glasnice predgorja kakvu pticu pod
    srcem nosiš? Svet zamenjen okom
    nad rekom zlo zaspala sanjaš i gorki plod
    podneblja zagonetke nad svojim krvotokom
    kad minulo vreme i jaz postaje svod
    gorkih nam dana zabludelih tokom
    zvezda pod kojim sam u zanosu pao.
    Pašće sunce tamo gde sam ja klečao.

    Četiri pesme o snu

  71. Crni jamb sna
  72. Ja posle velikog sna poduzeh put tužan
    MALARME

    U uhu zvezda za sna tamni zvuk:
    zri zvučni cvete tužnim predelima
    u toploj kori mozga gde me ima
    taj san moj izvijen u zvezdani luk.

    Taj san je smeli silazak pod tle
    gde slepe ptice pevaju u tami.
    U svakoj ima jedna šuma. Gle
    što više govorimo sve smo više sami.

    O vetar sa crnom kičmom tamni roj
    i pakao raznosi svetom, menja tok
    onesvešćenoj reci. Onda moj
    zaluta među zvezde krvotok.

    U uhu zvezda za sna tamni zvuk:
    zri zvučni cvete tužnim predelima
    u toploj kori mozga gde me ima
    taj san moj nezavijen u zvezdan luk.

    II

    U snu to stojim ispod zapaljenog drveća
    pred čudnim znacima i više nemam ruke
    u prostor prognan i u vreme. Veća
    sve biva senka moja daleko od huke
    gde ćuteći dok ostali su mrtvi usnuh.
    Joj vazduh vene umiru svi oblici!
    O milosti za ono što sam bio u snu.
    To paklena mi ljubav u nedoumici.
    Noć slepih žiljkova me prikova za tlo.
    Pod zemljom mračni predeli se mešaju.
    Pomeraju se mora užasi se premeštaju
    sa jednog mesta na drugo mesto zlo.
    O strašni preobražaj moj u srcu sna
    gde vasiona počinje mi pticama,
    s dva oka varnica da l će da zna
    da put mi nađe letom ili klicama.

    III

    Sam u snu svome - ko će da me spasi!
    Od svega malo pepela u rukama
    za buđenje mi osta kad ugasi
    krv moja ime što ga rekoh mukama.

    Krv moja ima ime jednog cveta;
    da uzberem to ime u sleđenoj krvi hoću
    za nju što kroz moje užase mirno šeta,
    kad zveri beže zle u naše reči noću.

    Te zvezde - s njima ko i bez njih noć.
    O kulo snage gde je plavi dan
    stvar svaka kada ima lekovitu moć
    i kad se rađa smisao umire mi san

    u vazduhu kad se putevi produže
    za mirise i anđele da prođu!
    Pred kapijom sam koju crvi glođu
    za zlatno groblje gde se sahranjuju ruže.

    IV

    Ne, više nije važno šta ću reći.
    Već beše sve to nekad ko zna kad
    u nekom snu il nekoj čudnoj reči.
    Ja posle sna tog ne znam kuda sad.

    Ti, snu moj, moje tamno podne, sen
    zar svedok predela nestvarnih ja
    za svet od tople gline umešen!
    Kuda da odem posle ovog sna.

  73. Daktil sna
  74. Stoje izmišljeni bregovi
    od zlata gde zvezda sjala je.
    Tu smrti nema. Vetrovi
    u nebo se vraćaju. Pala je

    lobanja niz crne grebene.
    U mračne dubine nosi li
    to što sam čuo.
    Ledene obale senkom rosi li

    jezive vode za zakletve
    od želje strašne smrznute.
    Na putu ostale su kletve
    I zvezde spore omrznute.

    O nema šumo na obali
    noć gde besvesna počinje
    da l snaga me slatka obali
    ili me san moj opčinje.

    Zatvoren je taj predeo
    u sebi. Ta mesta nemaju
    svoja sunca. Pod zemljom to
    oblik sna moga spremaju

  75. Sonet
  76. To su reči uvek iste koje kasne
    gorku ljubav i svet. One su uspešni
    prestanak jave, al ne san kad se izjasne
    sunca za noć, već nešto treće, neutešni
    zbog čega jesmo. Izvod iz čudesne basne
    sna. Gorke obale na kojima neumešni
    stojimo okrenuti svome početku grešni
    zbog gubitka vida kada svetlost zgasne.

    U snu smo oni čije zaljubljene usne traže
    reči bez cilja, bez izmišljenih predela.
    Oh te reči kako mogu da ublaže
    ako su od sna. Lepoto neuvela
    reči bez senke kada ko čašu sunce
    držimo usnu gledajući u crne vrhunce.

  77. Sunce
  78. Ovo će se neizvesno kretanje završiti
    suncem. Osećam to pomeranje juga
    u svome srcu. Majušno podne se ruga
    u kamenu, varnica što će osvetliti

    zvezdani sistem moga krvotoka.
    A dotle sve što bude nek je zbog pesme. Druga
    uteha nam ne treba. to trajanje se ruga
    pretnji crnog i otrovnog nekog soka

    Ne, neće se otrovom to putovanje završiti.
    Neki će svemir ponovo da nas stvori.
    Makar slepog lica i mračnog srca reč pravu
    izgovori.
    U kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti.

    Čuješ li zvezdani sistem moga krvotoka!
    Ponavljam: neki će svemir ponovo da nas stvori
    makar slepog lica i mračnog srca dok sunce ne
    progovori
    nad pretnjom crnog i otrovnog nekog soka.

    Smrću protiv smrti

  79. Hronika
  80. Prvoga dana pomreše ptice i zmije nastaniše
    gnezda i vetrove
    Drugoga dana ribe izađoše iz vode i voda oteče
    prazna
    Trećega dana šuma je pošla prema gradu a grada
    nigde
    Četvrtoga dana sazidaše ćele-kulu od lobanja
    i škrguta
    Petoga dana šuma je skupljala kraj reke
    obezglavljene leševe
    Šestoga dana malo vatre zaljubljeno nalik na
    sunce
    Sedmoga dana ne zapevaše anđeli
    Osmoga dana u ponedeljak prvi put zapeva ptica
    od pepela i zid progovori

  81. Odbrana zemlje
  82. U srcu ljubav jača od smrti
    U glavi misao veća od glave
    I to je odbrana zemlje

    Strašni su ratnici pod zemljom, vojnici
    odbrane
    Zaliha snage spremna ako živi klonu
    I to je odbrana zemlje

    Velika reč ni iz srca ni iz glave
    Već iz zemlje ko biljka ili cvet
    Raste, i to je odbrana zemlje

    Namučeno zrno misli cvet
    Dan misli sunce
    I to je odbrana zemlje

    Koliko je zemlje iza nas
    Toliko je snage u nama
    I to je odbrana zemlje

  83. Requiem
  84. I

    Moja je krv moj put do tebe

    preludijum

    To je zemlja avaj ponekad često
    ponekad isuviše, baština vetrova
    i onih što imaju manje nego ništa
    velika urna sa pepelom jedne
    i zajedničke smrti koja se ponavlja
    ali ne pregoreva sa vremenom nikad
    zemlja na koju ćete pasti čelom
    vi i ja i moje čelo moj obračun
    sa mnom taj nokat neba i pejzaž zadnje
    svetlosti, to su predeli preslikani
    sa očiju mrtvaca čije reči
    zalud smo hteli da nikad ne odu sa zemlje
    sve smo zaboravili osim svoje
    vlastite smrti koju živimo

    molitva

    treba se moliti smrti za svoj život
    a tišina će sačuvati skamenjene lobanje
    za kišu lica i neba za vrata
    od peska i crne će ruže procvetati
    duž puteva otvorenih za sve vetrove
    kojim odlaze nerođeni po svoju smrt

    II

    Gledali smo kako umiru stojeći
    oni koje volimo sada vidimo
    mrak koji ne vide slepi sklopite
    oči da vidite one koji su
    dali večnoj noći dan svojih očiju
    oni drže zemlju na leđima i nepokretne
    nikada iz stići nećemo o nikada
    nikada se neće izjednačiti vreme
    naše smrti i njihove večito
    bićemo razdvojeni i mrtvi

    post scriptum

    Crvene ptice piće nam s usana
    videti ih nećemo
    vrištaće trave u oblacima kržljavim
    čuti nećemo

    III

    Krv otkucava korake i smrt
    i jedne večeri posle života
    krv prestane da bude ptica postane
    zmija u travi pa svu noć deca plaču
    mrtvi su na levoj strani uzalud
    upaljene vatre čekaju njihov povratak
    njihova noć sa našim danom meša se
    ne zaboravite da to deci kažete

    uspavanka

    To više dan nije niti noć snom treba
    dočekati razbojnike ptice su nebo
    na jug odnele spavaj oni neće
    doći njihovi koraci su teški
    spavaj ljubav ide gradom na štakama
    spavaj al im glas ne sanjaj

    IV

    Noć je puna mračnih anđela
    ukleta lađa
    nosi teret izgubljenog vremena
    i naše mrtve prijatelje
    u šumu bez ptica

    trebalo je preći more
    vreme i prostor koji su se pomešali
    sada su za jednu smrt daleko od svake
    obale

    svetlost i senka
    igraju na vodi
    igru života i smrti
    daleko protiče reka
    večita i uzaludna
    ptice lete za vetrom
    i žene plaču na obali

    čovek pada na svoju senku
    oni su bez senke sišli u dubinu
    i bez imena

    za istoriju

    od slepog lica brodoloma u njihovim
    poslednjim očima stvorena je istorija

    pouka za ostale

    ljudi su mrtvi a ne smrtni sunce će
    proći i kroz naše oči neizmenjeno

    V

    Uzidali vas u zid nevidljivi
    i svi ste bili spremni da umrete
    jedni u drugima i bilo je tako
    zdravo čudna reko spasa
    tražili vas zalud u mračnome spletu
    onesvešćenih čula na granici
    vas i iznenađenja nisu vas našli
    zbogom grade gde se prekida moje sećanje
    sada ste mrtvi i vaše je telo
    neopipljivo sećanje i topla
    pregršt zemlje pregršt Srbije i nas

    refren:

    Usta su bila ispunjena peskom i svi su
    ćutali
    zbogom grade gde se prekida moje sećanje
    zdravo čudna reko spasa

    VI

    Zvezdo crvena rano oblaka
    maramico krvi u noći zaključanoj
    crnim ključevima gde su mrtvaci
    sahranjeni jedni drugima pod čelom
    smrti pomnožena sa hiljadu grobova
    joj na kordunu oblaci su uzeli
    cvet vatre iz njihovih ruku koje su
    poslednjim pokretom podelile predeo
    na dve tišine gde plaču ptice od pepela

    post scriptum

    U zemlji gde se poštuju suncokreti
    pali su licem prema istoku
    čini mi se da sam i ja pao s njima
    različit od onoga što ću reći

    VII

    Zelengoro hoću da izgovorim tvoje ime
    zelengoro začeta u trbuhu vetra
    zelena goro neba i zvezdo moje krvi
    strane sveta su se otimale za njihovu
    smrt koja je bila početak
    a ne kraj putevi su ih tražili
    po celom svetu nema ih
    profil njihovog odsustva čuva
    noć zelengore njihove su smrti
    najdivnija sazvežđa na jugu neba
    zemlja miriše na mrtve zelengoro
    čujem te ušima svoga srca i njih
    tu niko nije umro ko je umro
    zvezdo moje krvi i njihove zelengore

    VIII

    Za one koji su iskoristili smelo
    mogućnost umiranja za one koji
    su prekoračili preko svoga leša za
    njihovu
    smrt tako potrebnu protiv smrti
    za one koji su sada jedno
    jer svet je podeljen ljudskom možom
    na dva dela a dva i dva su
    jedan kad padne poslednja noć
    za one koji su se utopili
    u vodama večitog sna kao što umre
    sunce udunu dalekih pejzaža
    zakopano za one čije su reči
    nikle iz zemlje ko lek i buna
    neka pognu glave daleki suncokreti.

  85. Jugoslavija
  86. Evo kako je počela u dan svoje nužnosti
    Sve što nema vatre u sebi sagori
    Što sagori postaje noć
    Što ne izgori rađa dan
    Treba zapaliti sve što može da gori
    Treba srušiti sve srušivo, sve što nije večno
    Treba u svemu i posle svega pronaći nadu
    Revolucijo, ono što ostane je čovek
    Ono što prođe je prošlost
    Prošlost koja ne prođe je budućnost i budnost
    Svaka stvar svaki čovek je detalj tvoje nade
    Eto tako je počela u dan svoje nužnosti
    Obala jednome Moru
    Zvezda na Poluostrvu
    Rt Dobre Volje
    Oivičena beskrajem
    Savetuje plodovima ljubav i razum
    U fabrikama ljudi konzerviraju sunce
    Koje se javlja na najrazličitije načine
    U plodu i kamenu podjednako
    Prvi put slatko drugi put vrelo
    Sada ima sve što je njeno
    Na jugu More na severu oblake
    Na istoku trešnje na zapadu maslinjake
    I sazvežđa nad Fruškom, zvezdane strofe
    najlepše
    U kamenu i na vodi:
    Grozd je uspomena na njihov raspored
    Ima svoju budućnost i njenu prošlost
    Ima svoj put i njegovu istinu
    Savetuje plodovima ljubav i razum
    Obala jednome Moru
    Zvezda na Poluostrvu
    Rt Dobre Volje
    Oivičena beskrajem
    Tuđa presahlost bi joj izvore otrovala
    Tuđe pustinje klevetaju njeno sunce i zemlju
    A ona bez milosti prema onome što je stvarno
    Ali ne i istinito, ne prestaje da se bori
    Srce njenih gradova je belo sunce svih ljudi
    Ona uči gradove da budu braća Velikome Gradu
    Koji venčava Šumadiju i Zagorje
    Međusobno i sa budućnošću
    Istraživači pod zemljom, u smrti, vojnici i
    rudari
    Istraživači u vazduhu, pevači i ikari
    Istraživači pod vodom, pesnici nesvesnoga
    Tražite, nađite, pretražite sva blaga,
    sve mogućnosti i sva imena svom Jugu
    Koji savetuje plodovima ljubav i razum.

    Svest o pesmi

  87. *
  88. Mene ničega više nije stid.
    Klonu sunce preko svega. Željen plod
    pun je noći. Glas što sebe sanja, zid
    otkri u daljini gde zazidan mi brod.

    U tom zidu čuvam svoju gordost, pevam
    iz te zazidanosti lepše no na slobodi.
    Otkud ta moć da sebi odolevam,
    a ne odoleše vinogradi rodni!

    Je li to čudna želja da se živi
    bez sebe? Želja za pesmom bez pesnika?
    Od prošlosti i zaborava vreme što se divi
    izdajstvu moga zaustavljenog lika?

    Da li to znači reći promeni: neću!
    I ostaviti pesmu da se sama menja?
    Pokloniti sebe životinjama i cveću
    i snagu svoju dati gladi crnog korenja?

    U ovoj noći mene nije stid
    što pevam iz zida lepše no na slobodi.
    Sunce mi u peti bridi. Blešti zid
    na kraju puta što nikud ne vodi.

  89. **
  90. Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim
    toj reči čiju posedujem moć da je kažem.
    Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim
    pod čelom mi poledica i dan poražen.

    Reč krv! najlepša reč koja se ne sme.
    A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći!
    Možda izvan moga srca i nema pesme,
    jer krv je vanvremena mastilo bez moći.

    Reč žudnja! jedina još smisao ne nađe;
    I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu.
    O gorko more za moje bele lađe
    kroz ispisani predeo i verbalnu javu!

    Reč smrt! hvala joj što me ne sprečava
    da otputujem u sebe ko u nepoznato,
    gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava
    naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato.

    Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim.
    Reč smrt hvala joj što me još ne preči
    da volim samog sebe i da se divim
    svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči.

  91. ***
  92. Verujem da bih mogao da govorim
    da izađem iz sebe s nadom na povratak,
    makar kroz pustinju do mesta gde gorim,
    makar kroz smrt do istinskih vrata.

    U pogrešnom rasporedu reči utešno vreme
    možda ću naći. Ili ću otkriti
    kako je besciljno ljubim ko kiša, kao vreme,
    ko onaj što menja reči a ne svet skroviti.

    Verujem, mada bez nade ući mora
    u noć, u zaborav kroz koji se prostirem,
    ta pesma bez zavičaja, ta ptica bez gora,
    da smrt svoju ne izdam, da živim dok umirem.

    Onaj ko peva ne zna je li to ljubav
    ili smrt. Kada miris pomeri cvet,
    gde je cvet, da l tamo gde miriše sa ruba
    sveta punog a praznog, il tamo gde mu je cvet?

    Svaka je pesma prazna i zvezdana,
    Ni bol ni ljubav ne može da je zameni.
    Ona je sve što mi osta od nepovratnog dana,
    Praznina što peva i mir moj rumeni.

    Pesmo prazna i zvezdana, tamo,
    tvoj cvet mi srce slaže, kroz krv šeta,
    ako ga uberem ostavlja me samog,
    ako ga napustim za leđima mi cveta.

    Ariljski anđeo

  93. Ariljski anđeo
  94. Anđele gorki praznine i snage,
    Kad ukaza se sunce kakav nije
    Svet, gde nevoljan jače ću voleti drage,
    Dok plod posejan u paklu na nebu ne sazrije
    Ako namere dobre srcu voću
    Podari, kakvom vatrom vođeni idu,
    Dok pčela stavlja žaoku u slatkoću
    Za smisao leta na iskusnom zidu.

    O, opija me vatra tako trezna
    Oko tvoje glave ko proleće!
    Ko tebe nije video taj ne zna
    Sebe, ko tebe ne vide taj neće
    Nikuda stići, jer beskrajan je put.
    Gle mesec bliski iznad rujnog cveta
    Dobi oblik srpa: lepota je smrt
    Gde vrlina otkri mogućnost uzleta.

    Nepomičan si, zato te ne mogu stići;
    Tako blizu mene drugi vazduh dišeš
    Dok silazak u dubinu obećava sve više
    Zvezda na koju treba se tek navići.
    Divno praznoverje što izmišljaš krila
    Oslepljenom vazduhu u toj sažetosti,
    Tvoja je mladost pre svih mladosti bila
    I ostala na zidu ko slika milosti.

    O sretna mladost koja proći neće!
    Da bi bio razumljiv srcu osta
    Mlad u izdvojenom danu koji posta
    Svetlost što me miri sa večitim prolećem.



    Prah ružama taknut do mirisa se vinu
    Na zvezdanoj promaji gde mi dan odškrinu
    Vatru, vatru, slepo to obožavanje
    Elemenata, koje sagore sopstvenu
    Budućnost i sunce pretvori u senu
    Nebeskoga bilja pred mračno svitanje.

    Ti me zgušnjavaš na mestu gde padoh,
    Iza poslednje misli poslednja nado!
    Tvoja čula sebe osluškuju, svoju
    Nestvarnost, svoju beskrajnu uspomenu;
    Tvoja praznina svet i zvezde krenu
    U čudno poimanje tvog duha u Broju.

    Sričem fosil tvoga imena u suši
    Vere i lažnog rasta lažnoj duši,
    Jer i da te nema, praznina u kojoj
    Zamišljasmo te, ipak, nikad ne bi
    Prestala da nas opija, u sebi
    Uvek druga prevarenoj srži mojoj.

    Da nisi anđeo koga strah moj krotki
    Čudovište bi bio u svojoj lepoti
    Čije poreklo u mojoj je želji
    Da uništen budem tamo gde postaje
    Moja nemoć moja snaga koja daje
    Istinu rečima u lažnoj povelji.

    Zbog tvoje nadmoći ostah pust i sam,
    Što snih zaboravih, pa me prože plam,
    Dok na kraju tvog imena butki baršun
    Ptice što prelete svet unazad varav
    Do mirisa ruže u kamenu. Bar šum
    Naslikane grane da pomeri narav

    Bilja! Kako da te sačuvam od tuđih
    Misli u meni, dok bivam sve luđi,
    Za vrednu gorčinu, šuplje dvojstvo lika,
    Čiji je rast odjek budućnosti prazne,
    Što podatno traži načine prolazne
    Da bujalost svoju neprolazno slika.

    Još malo i zaćutaću pred tobom,
    Dok bdiš onocvetno nad ispražnjenim grobom,
    Anđele pred neumoljivom lepotom kraja
    Gde mir i zrelost pesmu zamenila,
    I mramor gde mrmor večne vode spaja
    Sa kamenom kome izrastaju krila.

    Sve što postoji teži nejasnosti,
    Galeb oponaša litice plahosti,
    Što vrtlog odrazi samo vrtlog biva;
    Ima li dokaza lepote pomerene
    Čulom u nebiće koje zaodene
    Oblikom bekstva stvarnost što se skriva?

    Oh naše srce kog dostojni nismo
    Ni onda kada najmudriji mi smo,
    Dok budni pred onim što nas snom prevlada
    Ne zavapimo: milosti! To pelud
    Nekorisnog pada na nevinost belu
    Cveta treznog čije ime posta nada.

    O anđele blagi uprkos svojoj moći,
    Il upravo zbog nje, vatro sa svojom noći,
    Kako se zbi divno da biće ti izbegne
    Mesto koje bi izvan tebe bilo,
    Jer zabunom sve se zbilo što se zbilo
    A sjaj koji kasni najdublje dosegne.

    Naše ime neće berbu doživeti
    Svega što može sebe da seti
    Pojedinačno nas, joj, unerazumi;
    Opšte nas zaslepi. Zabuna je sličnost.
    Moje lice tone u čudnu bezličnost
    Koja mermerom svoje oči umi.

    Ah, nado koju vrisak zna izreći,
    Teskoba i griža, pre no mir u sreći,
    Slabi smo i lomni kao list liskuna
    I ne usuđujemo se da budemo drukčiji.
    Preselili smo cveće pod rep zmiji.
    A ipak nam je duša nade puna.

    Daj lobanju za preživale laži;
    Neizbežni dodir sna i praha traži
    Imena posna trostrukih odraža.
    Vlastito me srce porazi. O, krah.
    Kad krv svoju buri podmećem, i plah
    Penjem se na vrh presahnulog mlaza.

    Vratiće te vreme. Klečaće i vlati
    Ko u Matejči, na gori što pati,
    Dok te u dubini preuređuju zvezde,
    Koje ne vidiš, al vidiš zvezdanost
    Presvislu u vodi bez čari što zanos
    Tvog srca troši za hridine trezne.

    Moja te ljubav pretvori u nešto
    Što se ne može voleti. Al vešto
    Tvoj kostur prazno prepozna sazvežđe.
    Ko će preživeti Plod, ako ga bude,
    Sićušan ispod drveta, kog lude
    Pokušaše tresti u zore sve bleđe.

    Tu vrsta tla progovori sa grane
    Zavedena od sunca u nepojamne dane,
    Kada znam šta mi okružava vid,
    Al ne znam sunce što ga ispunjava
    Na ulasku u zemlju koja spava
    Sanjajući trule lobanje i zid.



    Prazno je dublje. Jao vreme, gde te
    Plamen preseca. Osporeni svete!
    Nije li strašan let koji je dokaz
    Praznine u stvarima. Cvet umesto oka
    Isto sunce vide. Slepo slepim samo
    Videti možeš. Zaleđeni plam
    Ogledalo posta onome što sanja.
    Oblik je vrline strela ugledanja
    Što svetlost raskopča orlu ispod grla:
    Zapamćena zimo bit je neumrla.
    Jao, vreme, ustah, al se ne probudih:
    Šta to videh, šta to sanjah, pa sad ludim,
    Asketska ružo, seni oplođena
    Cvetom, krv ti zajmim, a sam bivam sena.
    Tu nema sunca, jer sve sobom zrači
    Mesto uzalud pokušano. Jači
    Postaje koji svoju slabost spozna,
    Cvet šupljom rukom otkinut. O grozna
    Sviralo koja presađuješ vlati
    Iz pitome doline na liticu što plamti!
    Gluv da čuje nemoć kako vešto svira
    Šupljinu frule iznutra i pepeo dodira
    Sluh sažet zvezdom uspomenu zgusnu
    Prepriča rosu i nevericu usnu
    Mameći sene iz svirale prazne
    Iščezlim danom. Jao, reči razne
    Isto znače. Nikad cvet ne mogu reći
    Ako ne mirisah necvet mnogo veći.
    Najbliži dan je koji prođe davno,
    Smirenost seni primaknuta slavno.
    Jao, vreme strmo izraslo iza lažnog
    Susreta čula u umu. Nevažno
    Sprema u svemu viđenom poraze
    Oku i uhu dok sazvežđa silaze
    Kroz levak cveta u zemlju, prestrogo
    Štivo korenju. Tu sam iznemogo,
    I višak vatre posta suncem zlobe,
    Zlatni početak otrova i teskobe.




    Sve je nestvarno dok traje i diše;
    Stvaran je cvet čija odsutnost miriše
    I cveta, a cveta već odavno nema:
    Bespućem do nade pesmu mi priprema,
    Kad izdan još volim onu koja spava.
    Uspomeno zlatni praže zaborava!
    Iz presađenog otrova dan raste i sprema
    Početak lepote, a lepote još nema:
    U prekomernosti i izobilju se gubi,
    Lepo je manjkanje u sebi što ljubi
    Prazninu i mesto još neoporavljeno
    Od odlaska anđela, svislo bilje. Seno
    Na tragu odlutalog cveta čije ime
    Miriše izvan vrta i vodi me
    Do čistih mesta, nestvarnih bez nade,
    Ružo pomerena najslađi moj jade,
    O kako divno traješ izmerena
    Svojom odsutnošću, odvažno mislena.
    Vatro bezbolna, o žestino daha
    Onog čega nema, primedbo mog praha,
    Što prista na sebe, ali nade pun,
    Zbog koje je svaki svršetak nepotpun,
    Odsevom cilja neprozirnost smiri,
    Uvredu gline suncu, sjaj raširi.
    Zid mutni što se pod freskom otrezni
    I ojača prazni zanos neoprezni,
    Nek lepše od zvuka sluti mi suštinu,
    Gubljenje vida i put u dolinu.
    Jer i pad je let dok se ne padne
    U sebe; a tamo - nema nas, već gadne
    Kljuju nas ptice i ruglo smo svima;
    Ko nema više srca taj ga ima.
    I pakao je ljubav kad dozrevanje oka
    Ružu u sliku pretvori, duboka
    Rasanjanost da joj ludi miris kroti
    I oduzme srce vedrini i lepoti,
    Jer ako krajnosti isto sunce doji
    Suvišno je srce gde pesma postoji.
    Providnost lepotu opsednu da plane
    Kad prezirom kazni sve izlišne dane
    Gde dosada je vrlina bez nade
    Pepeo odbleska koji upoznade
    Ispražnjen jug i posvećene ruke
    Sjajem nove zvezde za prastare muke
    Kad pakao je ljubav i isti oganj gori
    U zločinačkom srcu i na gori.




    Biljko, pomešanost smešnu zemlje i vode
    Kažnjenu blatom, blago prezri cvetom.
    Al pristani na svet koji zvezde vode
    Izlasku mutnom s bezbožnim poletom.

    Srce rodi ponoć glave, al izbavi
    Sebe anđelom kada vreme stade.
    I oplođen prahom mutni cvet objavi
    Pomeranje porekla, dan veći od nade.

    Biljka te misli; moj um se iseli
    Smelo u cvet koji ironično gleda
    Lobanju praznu. Ko pticom isceli
    Ponor proleću bezazlenost preda.

    Ružom pogrešno i nežnije kazana vatro,
    Proleće prođe i niko se ne stidi da preostale dane kao budućnost vidi,
    Koju preletaju gmizavci s ptičjom maštom.

    Preporađanjem ispiraj sjaj svetu
    I zvezdi koja ponore zataji;
    Neka se trulež otrezni u cvetu
    Nepoznat nesvesnoj ruži koja sjaji.

    Držiš u ruci vatru kao da je
    To nešto stvarno, anđele sa zida.
    Na ulasku u zavičaj koji daje
    Lobanju trulu za zlato mog vida.

    Primi i cvet koga preziru ljiljani
    Zapamćene mudrosti u susret mom prahu.
    Istinske su reči tužne; pravi dani
    Prazni. U prašini trag nađi uzdahu!

    Kao oni što se oslobodiše ljubavi
    Ljubeći silno, sići ću jednom prazan
    U svet polutame, gde zaborav plavi
    Polja, a zvezde tamani zaraza.

    Trešnjo neverice bez oblika srca
    Ljudskog, zvezdane padavice vruće,
    U poljupcu se ništavnost koprca,
    A put je samo upoznato bespuće.

    Iz srca mi slavuje izmami gora,
    Pa prazan klečim pred onim što pade,
    Sred nepokretnih vetrova i mora
    Praznih: pakao - predeo bez nade!

    Šumor bez šume i cvrkut bez ptice,
    Prazno što traje; ne čuje se što jeste.
    Dok s mrtvog oca skidam nasleđeno lice
    Vatrom se zveri i zvezde pričeste.

    Čista reč koja kaže sebe manom
    Izbeže tvom biću, ali upozna zoru;
    Dovrši ti nebo u neiskazanom,
    da ti ime čeznu ostrva u moru.

    Da umesto mene pati, pesme eto!
    Ispražnjeno srce još je uvek živo.
    Za veliko sunce u kamenu sažeto
    Kristal isturi prozirnost ko sečivo.

    Kamen je potčinjen govoru i zimi.
    O reči koje rečeno potkupi!
    Zvezdo, moj pakao i moje srce primi
    Ugašenom rukom što beskraj iscrpi.

    Oslepljenom rosom u nadanje i veče
    Vara me azur poklonom tebi sličnim
    I strah stvarniji od onih što kleče
    U strahu od promena pred zlom nepomičnim.

    Ogovaraju vode odraženo
    I dan pronađen pre nego što sine;
    Početak sveta vide poraženo
    Ime svetlosti koja svetom mine.

    A tvoja milost puteve odvodi
    U ružičnjake jasne, sestro krina.
    Izmenjena zvezdama odsutnim u vodi
    Nad kojom lebdi njezina dubina.

    Pjan od udaraca srca još teturam
    Na Jugu bez Mora što preplivah ga ipak,
    Jer nestvarnost je jača i najžešća je bura
    Na moru kog nema, a huči i đipa.

    Zvonke ruke pružam gradu koji spava
    Pometenih jezika, sa suncem u bari,
    Uzidanih majki u zid muških glava,
    S anđelom u voću i oku što stražari

    Lukavstvo pozajmljenih događaja,
    Neizrecivo a naučeno ko vreme,
    Varko, u tebi udes i slučaj spaja,
    Gde preraste sliku i sjaj uspomene.

    Nek ti ime čeznu ostrva u plimi,
    Anđele, i pesma koja mesto mene
    Pati, jer pakao i moje srce primi,
    Da bela iznutra crnim tragom krene.

    Pomeranje porekla dan veći od nade
    U kalemljenom plodu reči slutim,
    Ponor u ruci anđela što stade
    S vatrom na ulasku u zavičaj mutni,

    Da dan pronađe pre nego što sine,
    U oku i voću tamni obris raja,
    Nestvarnost punu volje i žestine
    Koja u nama kob i slučaj spaja.

    Glavo sve dalja od srca mom prahu
    Trulež u cvetu otrezni i celu
    Noć kroz predele bez nade, u strahu,
    Prazno i zemljano vapi zvezdu belu.

    Utva zlatokrila

  95. Frula
  96. Groznice nežne poremećenog cveta
    Slutiš. Gle, bilju klanjaš se opet.
    Tragom pjanog juga i iščezlog leta
    Požuri, opevaj pre praznika svet.
    Ponovi an zbog nezahvalnog tela
    Što suncu uzvraća senkom i pesmu kvari.
    Vrati čoveku usamljenom pticu:
    Pod praznim nebom plaču sokolari.
    Dozovi utve s gora u predanje.
    Sastavi čula pesmom da ne venu
    U noći tela. Nek bude sve manje
    Vidljivog da ostvariš uspomenu.
    Prazniš mi koleno i uzimaš srce
    Žuri, krug opevaj, nesreću prevari
    Smederevo otvori, ptici se dodvori
    Pod praznim nebom plaču sokolari.

  97. Gojkovica
  98. I tako budućnost mračnoj nadi posta
    Sužanj i talac zlo životu verno.
    Grlicu opeva kamenje što osta
    U predelu koji raste lakovern.
    Jesi li živi stub grada il mrtva
    Beli bedem dojiš prevaru sve veću?
    Prazno ime nade i prelepa žrtva
    U zidu bez zvezda pravedno se sreću.
    Tela čistijeg od izgubljenih reči gori
    Dan posle vremena kojeg se svi boje,
    Noć niz Bojanu otiče u tvoje
    Srce prodano nesigurnoj zori.
    Trgovci časni što kupuju vatrom
    Iz tvojih ruku istinito blago
    Na tvome telu grad crtaju jatom
    Žrtvenih ždralova umiljatom snagom.

  99. Zova
  100. Iz zove koja se sobom zabavlja
    Predelom slepim poguban je poj.
    Izdajstvo i bruka ko pesma se javlja;
    Uspomena traje u nameri zloj.
    Cveće nas ogovara; šuma se prikrada
    Našoj nakaznoj samoći. Nema tajne.
    Svirala se ruga. Rugoba i čežnja
    Izjednačiše se pred kraj leta. Sjajne
    Zablude vatre ništa ne savlada,
    Intrige sunca u plodovima glasnim.
    Sirene biljne pustolove mame
    I čine svet smešnim i opasnim.
    Reči su izdajstvo: truljenje sunca vajnu
    Slast ploda kukavičlukom označi.
    Mulj i progonstvo zvezda koje tajnu
    Kazaše ponoru bezvučno pomrači.

  101. Bolani Dojčin
  102. Je li istinito ono što je stvarno
    Il samo vlada? Pobednici beže.
    Prazan je praznik biće je utvaio
    Dok dostojni šetnje kroz vrt mrtvi leže.
    Sunce je bolest i slabost je strela
    U snu odvojeni vodom dok se mrznu.
    U visini vatre hladno je bez tela.
    Ko pojede svoje srce taj se drznu
    Da pesnik bude predelu bez pamćenja,
    Cvet nedovršen kad proleće već prođe.
    Svet će spoznati onaj ko ga menja.
    Slabi su pozvani da postanu vođe.
    Dozivaj pepeo bez straha jer nema
    Pepela već samo plamen koji spava
    U kamenu mutnom što potajno sprema
    Izlazak sunca iznad mrtvih glava.

  103. Sluga Milutin
  104. Poslednju svetlost sablasti prate i bilje...
    Upotrebljiv samo u snu, svet nas vara!
    Varnicom nežnom niz crno kovilje
    Doželjen predeo obuze prevara.
    Što je duboko nit leti nit tone,
    Nit varkanjem varke bogojavno plane,
    Da noć koja ih naizust zna trone
    Potkupljivim srebrom mudrosti prerane.
    Gorka pričest sluha u sebi vas krije,
    Čemerni labudi izlišnosti britke.
    Usamljenost je niskost. Gospo moja, bije
    Svako u svom mraku izgubljene bitke.
    A kad zid lobanja sve vreme opčini
    Niko neće znati je l rano il kasno
    Za ljubav za put il smrt dok sunce jasno
    Kuva odbeglu gorčinu u visini.

  105. Utva
  106. Daj nesanicu grane s koje slete
    Zvučno u dane poslednje i tužne
    Zlatokrila koje ne mogu da se sete
    Crne šume iza glavobolje ružne.
    U tvrdu zemlju da l odlete šuplja
    Od neba, prazna kao sve što traje?
    Vatra koja te vidi biće skuplja
    Od zlata koje sebe ne poznaje.
    Osta samo ime: dosta da se rodi
    Pesma u letu sjaj daleke zore.
    Sanjam te dok pevaš u skamenjenoj vodi
    Morem bez molitve pro neprelet gore,
    Odlete tragom izdajničke sreće,
    Od bleska srca rukom sklanjam lice.
    Ne kuni vodu izgoreti neće,
    Udahnuo te kamen krilatice.

  107. Tamni vilajet
  108. Tuđom su pesmom očarani. Teška
    Nevarstva kriju u srcu što strepi:
    Slavuje stranputica. Sunce je greška
    Plaćena viđenim užasima slepim.
    Noć umesto oka lukava vatra nudi,
    Al stoje kužni u istrošenom vazduhu
    I slede vidljivost različito ljudi,
    Biljke i zvezde podmićene u sluhu.
    Ponor sumnja u njih jer ih ispunjava;
    Samo su slabi izvan opasnosti.
    U zločin je umešan i onaj ko spava.
    Nikoga nema da jakima oprosti
    Što siđoše u tamni vilajet i zlato
    Što god da činiš zlo činiš jer blato
    Iz tog podzemlja slavno je sve više.

  109. Ravijojla
  110. ...tužna vila nije sjena puka
    Tin

    Tvoje je srce uzrok dana i noći
    Vreme slično suncu dubokom i prazni
    Zabranjeni slavuji slavni al bez moći
    Tvoje je srce uzrok dana i noći
    Da sve što prođe vrati se po kazni
    Tužna posestrimo čemera ibune
    Pelen je jedini lek i gorka nega
    Srcu još gorčem što se tobom kune
    Tužna posestrimo čemera i bune
    Jetkih mudraca s izmišljena brega
    Tvoje je srce u drugima ti samo pevaš
    I tvoja ih praznina sve više očarava
    Oproštena im oporost dosneva
    Tvoje je srce u drugima dok pevaš
    O iskri iskrenoj koja očajava
    U taštom predelu kome odolevaš.

  111. Kolo
  112. Van njega sve je beskraj, varka i zloba,
    Praznina u vetar pretvorena tašto.
    Samo je budnost pesma, i teskoba,
    Beščulno mesto prevareno maštom.
    Izmišljanje slepog u kovitlac oka,
    O saplitanje kroz izmišljen vrt!
    Iskustvo oslobođeno pamćenja
    Opčini bilje nežnosti i smrt
    Okolo vremena, okolo kostura,
    Okolo današnjeg dana opraštanje.
    Dok se srce igra svojom prozirnošću
    Ugasla jasnost čeka ispaštanje.
    Čikaju svet za potiljkom. Čuj
    Šta zakasnela frula kaže svetu.
    Iz pepela oka izleće slavuj.
    Krilatost klisure odmeni sujetu.

  113. Dodole
  114. Ko sat bez kazaljke svetom otkucava
    Pronađena praznina danu sagorelom
    Što posvađa budno sa onim što spava
    I let zaustavljen s laži odletelom.
    Pa pevaju: daj nam budućnost ko sećanje,
    Svet više iza nas negoli u nama.
    Da bi čeznuli i pevali daj manje
    Nego što nam treba. Padaj kišo tamna!
    Ružu nutrine nude bezazleno
    Promuklom dodiru dana da se svlada.
    Između njih i sveta strmog, eno,
    Kao u jamu teška kiša pada.
    Žuborniku biljno pesmom dozivaju
    I dan iza leđa ko potonji cvet.
    Bela im vrana na jeziku. Znaju
    Sa lažnom slikom da pomire svet.

  115. Raskovnik
  116. To je nekakva (može biti izmišljena) trava za koju se misli da se od nje (kad se njome dohvati) svaka brava i svaki drugi zaklop otvori sam od sebe.
    Vuk St. Karadžić

    Otvori kam u kom iskra malaksava,
    Da lepši od praznika običan dan bude.
    Iznesi blago iz lažnih ostava,
    Iz izmišljenog pakla lekovit jed rude.
    Pokloni svoju biljnu mudrost danu.
    Otvori put u reči, u riznicu golje.
    Oko zahodi za suncem, ne srce. Osvanu
    Varka, rekavši: hajdemo u polje!
    Biljni sezame otvori obzorje
    Za sve koji su se rodili prerano;
    Nek uđu u tuđe srce ako su otvorili svoje,
    Otvori semenku u kojoj nežno čami
    Zaboravljeno proleće. Otvori
    Kamen što prećuta zvezde svojoj tami.
    Otvori put ptici, čoveku i zori.

    Pohvale

  117. Pohvala bilju
  118. Došle su iz jednog sažetog dana nepoznate
    i poznate
    Snebivljive u našoj upotrebi mnogobrojne
    biljke
    Čine vidljivom liniju kojom se graniči
    izmišljeno i stvarno
    Svuda gde ima minerala i vazduha vode i
    mašte
    Biljke koje nam probadaju telo zračnim
    kopljima mirisa
    Koje nas zaustavljaju otrovom i produžuju
    belančevinom
    Skupljaju nas po svetu i hrane našu iznemoglost
    Iz zemlje zaključane pred našim moćima
    Vade neophodna blaga iz zatvorene brazde
    Iz crne brave za koju nema drugog ključa osim
    bilja
    O vrlo smele i inventivne biljke
    Sve što pronađu nesebično pokažu
    Stoje između nas i praznine kao najlepša
    ograda
    Biljke što žderu prazninu i vraćaju nam vazduh

    II

    Iznalaze puteve između krajnosti: između
    minerala u kome nikada nije noć, gde
    sunce ne zalazi, gde je simetrija
    stalna i našega srca
    Ona rastu van jave pa nam se onda jave
    Čine paralelnim prošlost i budućnost i staraju
    se da ne bude više mrtve stvarnosti
    nego žive nestvarnosti
    Idu do smrti i natrag i čine vreme potrebnim
    Pomešaju dan i noć i začnu slatke plodove
    Pripremaju ljubav

    III

    Tu sve počinje ako u njima zaista ima
    prilagođene svetlosti
    (Tamo gde ne posreduju između nas i našega
    sunca pustinja je)
    One stvaraju svet pre njegove očiglednosti pre
    prvoga dana
    Cvetaju ptice na granama ljudi od gline otvaraju
    stabla i uzimaju otud srce slično ruži
    One su najmanje izmišljene
    Ne menjaju nedelju za ponedeljak

    IV

    Dva sveta je izmišljaju: podzemni i onaj čiji
    je dan imitacija nevidljivog sunca
    Biljka sa korenom izvan ovog sveta
    Otvara vetar i ulazi u prazno ne kucajući
    Prodre kroz materiju i takne beskraj njen
    nagovoreni cvet
    Njeno biljno iskustvo: presipanje jednog sveta
    u drugi
    Zelene vradžbine biljni đavo cvet a ne svest
    Njena bezbolnost dodirnuta čudesnim

    Vrati zrno u zaborav
    Oslobađa me boga njena providnost
    Slična pticama koje preletaju mora
    (Konfuzne ptice ne shvatajući prostor)
    Njena bezbolnost njen cvet bez pamćenja lišiše
    je beskraja iako je delo dva sveta
    Iako eksploatiše jednu supstancu nimalo
    konkretnu u dubinama dana
    Biljke!
    Izmišljam im imena da žive sa mnom poklanjam
    im vrt
    Približavam im svojim navikama i potrebama
    Koristim se njihovim zaboravom

    V

    Ja znam tvoj koren
    Ali iz kojeg zrna senka tvoja niče
    Biljna lepoto dugo nevidljiva u semenci
    udaljena
    Našla si pod zemljom moju glavu bez tela što
    sanja istinski san
    Zvezde poređane u mahunu
    Sve što je stvoreno pesmom i suncem
    Između moje odsutnosti i tvojih biljnih
    ambicija noć
    Koja me čini potrebnim i kada me nema
    Zeleni mikrofonu moga podzemnog glasa zovo
    Što ničeš iz pakla jer nema drugog sunca pod
    zemljom

    O biljko gde su tvoji anđeli slični insektima
    I moja krv što vezuje kiseonik i vreme

  119. Pohvala svetu
  120. Ne napuštaj me svete
    Ne idi naivna lasto

    Ne povredite zemlju
    Ne dirajte vazduh
    Ne učinite nikakvo zlo vodi
    Ne posvađajte me sa vatrom
    pustite me da koračam
    Prema sebi kao prema svome cilju

    Pustite me da govorim vodi
    Da govorim zemlji
    I ptici koja živi od vazduha
    Glas moj ispružen kao živac
    Pustite me da govorim
    Dok ima vatre u meni
    Možda ćemo jednom moći
    Da to što kažemo dodirnemo rukama

    Ne napuštaj me svete
    Ne idi naivna lasto

  121. Paralelna pesma
  122. hajdemo proste vode ama ne
    hajdemo svet je onakav kakav je
    prazno u punom
    to je mala šetnja do
    nepoznatog i natrag pesma koju svi znaju i
    da je niko ne ispeva
    uvežbanim navikama da se niko ne izdvoji
    najobičnije reči mi
    nabavljaju sve što mi
    treba i ne treba da nijedan grad ne bude
    prestonica
    drugim gradovima
    to je najlepša kuga to su
    najređe bolesti ne, nema razloga da
    pišem pesme
    tako potrebne mom
    tamnom žaru ako umem da približim
    stvarnost
    kada pokušam da
    izdvojim onome što radim
    praznini kojoj se
    prilagođavam
    malo čistog vremena -
    pesmu šta inspiracija
    za muzičku fotografiju
    praznine šta njena zlatna ludost
    misao koja se premešta
    koja se penje
    slična praznim
    vodoskocima iz jednog sveta u drugi
    zvezdi crnoj ko
    sklopljeno oko kad velikim rečima
    prethodi pustinja

    hajdemo proste vode
    hajdemo
    to je mala šetnja do nepoznatog i natrag
    uvežbanim navikama koje nas izjednačiše

  123. Pohvala vatri
  124. I

    Ona nema nikoga
    osim sunca i mene

    II

    Ona se ukazuje lutalici
    ukazuje se lukavom
    ukazuje se zaljubljenom

    Ništa nije izgubljeno u vatri
    samo je sažeto

    III

    Na krajevima vatre
    predmeti koji ne svetle
    niti se nečim drugim odlikuju
    traju u tuđem vremenu

    Ptica koja sama čini jato
    iz nje izleće

    Uzmite šaku svežeg pepela
    ili bilo čega što je prošlo
    i videćete da je to još uvek vatra
    ili da to može biti

    Patetika vatre

  125. Dva prelida
  126. I

    U zaborav zašto reče
    Što nepogrešnom pogreškom steče
    Kad bljutavi svet s druge strane
    Tače te da ti ukus zgrane
    Tu ptica bez ptice drugo posta
    Reči bez smisla poklon za gosta
    Što svojom dosadom se zabavlja
    Svi smo mi bolesni od zdravlja
    Od sunca kome je najbliža
    Naša rana nedostižna

    II

    O hladna vatro koja izgaraš
    Svud oko mene a dan ne stvaraš
    Ne znaju kuće gde odoše ljudi
    Nit pozna jutro one koje budi
    Al zna ih ponoć puna suncokreta
    Biljni petao na krovu sveta
    Koji ih samo zato budi
    Što mrtvi znaju da budu budni
    Da slede reku zvezde i ptice
    I nastave život kriomice

  127. Feniks
  128. Da l varkom čaraš po mom čelu
    O ti u meni odsutnost mene
    Mogućnost krila u mome telu
    I neke svetlosti zaleđene
    I neke svetlosti zaleđene

    Jesi li možda java pozna
    Kada se kasno ostvaruje
    Obećanje cvetova za porozna
    Vremena kojim sjaj putuje
    Vremena kojim sjaj putuje

    Cvet si što živi u mrtvom telu
    A ne zna ime događaju
    Koji rascveta ružu belu
    Za potonuli plamen u maju
    Za potonuli plamen u maju

    Sjaj koji sebe ne upozna
    Gorkim stvarima blagost vrati
    Da l će ta svetlost ikad sjati
    Da l će ta svetlost ikad sjati

    Da l varkom čaraš po mom čelu
    Ili si možda java pozna
    Cvet što živi u mrtvom telu
    Sjaj koji sebe ne upozna
    Sjaj koji sebe ne upozna

  129. Bol i sunce
  130. I

    Sunce koje podgrevaš u novom
    Svetu stare laži o seljenju praha
    Naša je nada očajna i plaha
    Naš pakao poče pesmom labudovom.

    Ti što nas ne razlikuješ a osvetljavaš
    Slikama od juče, danas van vremena,
    U pustinji se pretvara svet koji spasavaš -
    Zalud ptice kruže oko tvog imena.

    O stub sunčev zanet beščulnom muzikom
    Ubija nas snom o savršenstvu, slikom
    Pustinje što očisti sunce od vremena
    I belih svetlošti čula što nam srce kradu.
    Hvalite sunce koje osvetljava bez promena
    Suprotne stvari zavađene pojave očajnu nadu.

    II

    To u šta se sjaj i bol pretvara isto
    Biva: ljubav koju još pesnik ne reče
    Jarki cvete kojim vrtovi se leče
    Iz prvobitnog nerva rasteš bolno i čisto.

    Daj mi da vidim svršetak tvog leta
    Mir tvoga kretanja što mi nemir snio
    I nepokretnost moja kad sam mrtav bio
    Sam u svom srcu bez munje i cveta

    Gde je uteha za ono što znamo
    Nada bez onoga koji se nada, san
    Bez onoga što sanja, svet bez seni!

    Je li to ljubav što se iz srca tamnog
    U vatru premešta iz vatre u dan
    Ljubav van nas i u uspomeni?

  131. Noć jača od sveta
  132. O, koje li je vreme u kosmosu
    Sazdan od zvezda rujni ponor cveta
    Prevazilaziš se maglom preko sveta
    Nema uspavanke za srditu joj rosu

    Jača od sveta noć tajnih prepleta
    Očara prazninu zaspalog tela što se osu
    Zvezdama kad san ti sadi u potiljku lozu
    I ptice sleću u kamen sa dleta

    Nek župlja senka nestanak tela slavi
    Jedno je vreme u srcu drugo u glavi
    Bujnu nevidljivost sa svih strana čuje

    Mi znamo da je od prošlosti veće
    Sve čega nema i što biti neće
    I da svet ovaj prazno odjekuje

  133. Svest o zaboravu
  134. Nada je luksuz. Večna noć u krvi
    izmišljenom oku slepim zidom preti.
    O vatro tamna iza sebe, ko prvi
    da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim.

    Zar znam što sam znao zar znam što ću znati:
    skelet usamljeni izgubljeno ime
    divno usklađene s prazninom što pamti
    jalovost cveta i jalovost zime.

    Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta
    što mami iz mene sunce i prazninu
    pretvara u slavuja, kad različit od sveta
    predeo me tače i pretvori u prašinu.

    Al zaboravom svet sam sačuvao i čuvam
    za sva vremena od vremena i praha
    O gde su ta mesta kada vetar duva
    i pustoš pomera? Gde zvezda moja plaha?

    Niskosti uzalud čeznu pesmu! Čitam
    na kolenima predeo koji se otvara
    u biću u kamenu praznom gde je skrita
    poslednja zvezda čiji sjaj ne vara.

  135. Feniks(1)
  136. Smrću izmenjena kamen otvara
    Prazno polje doziva glasom umiri mora
    Jedina ptica što samu sebe stvara
    Iz pepela zlih vesti i praznih dogovora.

    Ona je računanje inspirisano zvezdama
    Sjaj koji ruku srce i um spaja
    Ona je cvet što procveta al utaja
    Predelu ime. Peva iz neznana.

    Jedina ume da pepeo pobedi
    I da iz vatre iznese svoj glas
    Obećana u odgovoru na pakao leti
    Sama u sebi čeka svoj čas.

    Lauda

  137. Lauda
  138. Najlepše pevaju zablude. O, vali,
    Rimuje se more! Tad smo na žal pali.

    Malo je imena ispisanih na vodi.
    Svi puze il lete, al malo ko brodi
    Gordijim morem opasnoj slobodi.
    Dan je u sebi noć, a sunce pali.

    Izgubi put ako putovanju smeta.
    Ah što je lepo i opasno: cvetradicveta!
    Posveti gorkoj zvezdi uvrh leta
    Lekoviti rečnik bilja u uvali.

    Kroz potajne gore goren lek ti je
    Da zemlju zemljom ljubiš vek ti je.
    Al ako je u oči poljubiš nek ti je
    prozračan poljubac ko prazni kristali.

  139. Balada
  140. Ohridskim trubadurima


    Mudrosti, neiskusno sviću zore,
    Na obične reči više nemam pravo!
    Moje se srce gasi, oči gore.
    Pevajte, divni starci, dok nad glavom
    Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
    Što je visoko iščezne, što je nisko istruli.
    Ptico, dovešću te do reči. Al vrati
    Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
    U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
    Isto je pevati i umirati.

    Sunce je reč koja ne ume da sija.
    Savest ne ume da peva, jer se boji
    Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
    Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
    Prikovan za stenu koja ne postoji.
    Zvezdama smo potpisali prevaru
    Nevidljive noći, tim crnje. Upamti
    Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.
    Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
    Da isto je pevati i umirati

    Mudrosti, jači će prvi posustati!
    Samo nitkovi znaju šta je poezija,
    Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
    Vezani za jarbol lađe koju prati
    Podvodna pesma javom opasnija.
    Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati
    Da zameni poljubac što pepeo odmara.
    Al niko posle nas neće imati
    Snagu koja se slavujima udvara
    Kad isto je pevati i umirati.

    Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
    Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
    Mnogo smo patili. I, evo, sad peva
    Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
    Isto je pevati i umirati.

  141. More pre nego usnim
  142. Svet nestaje polako. Zagledani svi su
    u zažljivo vreme na zidu: o hajdemo!
    Granice u kojima živimo nisu
    granice u kojima umiremo.
    Opora noći mrtva tela,
    mrtvo je srce al ostaju dubine.
    Noćas bi voda samu sebe htela
    da ispije do dna i da otpočine.

    Putuj dok još ima sveta i saznanja:
    bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.
    Oslepi svojim koračajući putem, al znaj:
    lažno je sunce, istina je njegova putanja.
    Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima,
    ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,
    dok kleče bele zvezde pred zatvorenim
    morem i ima
    u tebi snage koja te raspinje.

    Praznino, kako su zvezde male!
    Tvoj san bez tela, bez noći noć,
    pridev je čistog sunca pun pohvale.
    To što te vidim je l moja il tvoja moć?
    Prozirna ogrado koju sjaj savlada,
    pusta providnosti koje me strah hvata,
    tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada,
    tvoja uzaludnost od čistoga zlata!

    Svet nestaje polako, tužni svet.
    Ko će naše srce i kosti da sahrani
    tamo gde ne dopire pamćenje, pokret
    gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
    Iščupajte mi jezik i stavite cvet:
    počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!
    Sutra će sigurno i kukavice moći
    ono što danas mogu samo hrabri i pravi
    koji su u prostoru između nas i noći
    našli divne razloge drugačije ljubavi.

    Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
    u misao koju još ne misli niko,
    u prazno mesto, u penu kada s prazninom
    pomeša se more i oglasi rikom.

    Osećanje sveta

  143. Prošlost vatre
  144. Ona uči zvezde da budu jetke
    Spava sa svojim mrakom iz zagriženosti
    Spanđala se sa vremenom
    Mešajući svoj pepeo sa svežinom zore

    Ona svetli: to svetli njena praznina
    Njena će nemoć osvetliti naše puteve
    Sunce je ime njenog nasilja
    Njena izdajstva skriva ljudsko srce

    Ona je priznala sever
    Ona je pod starost blagosiljala ciču
    Ptica koja sebe stvara iz svoje nemaštine
    Čita led iz njinog uma

    Na način umiljat i strašan
    Dani su različiti al svetlost zore je ista
    Zagađena vatra u glavi, bivša reč
    Buduću zoru uči surovosti

  145. Budućnost vatre
  146. Sakriću te u moju zimu
    Večito proleće zaleđena zoro
    Sunce je tvoj neprijatelj
    U ime pravde i u ime pustinje

    Sunce se okreće istina menja mesto
    Onima koji ostaju verni ostaje samo laž
    Al na istinitom mestu je hladno
    Na istinitom mestu niko ne diže dom

    Ledena ptica vatre je jedino znanje
    O kamenu koji žvaće svoj pepeo
    O pepelu koji ugovara novu nadu
    O nadi iz koje ona izleće napuštajući je

    Čudni dijalog između vatre i ptice
    Obećava pticu čarobniju vatru pametniju
    Ako pronađu zajednički jezik
    Ptica i vatra mogu da spasu svet

  147. Zemlja i vatra
  148. Dubina je sama svoj neprijatelj
    Moje oči bez mene lepšu zoru vide
    Dobroveče sa zvezdom u srcu
    Dobardan sa suncem u ruci

    Sve što leti uvećava prazninu
    To znači daleko od sebe voditi život pun opasnosti

    U vatri bez dima u pesmi bez reči
    Izgubiti znanje čast i snagu

    Tako ćemo bez gorčine lepše ljubiti zemlju
    I šumu koja se ne usuđuje čelu
    Noći iza leđa cvet sasvim logičan:
    Budnima trn, usnulima ruža

    Nek svako bude nasamo sa svojom srećom
    Eno munje visoko iznad dosade i nade
    Između blata i vatre mi smo za vatru
    Pozdravljam te nepotkupljiva zoro sveta

  149. Osećanje sveta
  150. Pronicljiva vatro ne iskušavaj me toliko
    Dok me ne shvate pevalju neometen
    U mome srcu sunce i noć postaju ljubavnici
    Kad sanjam u vrtu ispod jorgovana

    Miris je zgusnuta praznina u biću
    Koje se udaljava od sebe kao u molitvi
    I tako starimo ja i moj plamen
    I tako se opijamo svojim životom i pepelom

    Miris cveta je miris njegove buduće smrti
    To miriše njegova senka njegovo ime
    Toliko proslavljeno u vazduhu
    Toliko traženo u rečnicima

    Taj iskren miris nežna magla u glavi
    Kaže da je osećanje sveta u jeziku
    Al nepokretna reč brzo iscrpe svoj smisao
    A cvet ustupi svoj nežni koren zvezdi

    Kritika poezije

  151. Radni cvet
  152. To nije cvet ispod nule,
    niti cvet vatre,
    niti cvet koji je spokojno sličan
    svome ispražnjenom imenu.

    To nije zemlja na stolu: cvet za žvakanje,
    mičurinsko obeščašćivanje vrtova,
    ali to nije ni cvet koji odbija
    oslepljen u plod da se pretvori.

    To nije napušten cvet,
    ali to nije ni cvet koji se može presaditi,
    to je prazan cvet
    za sve koji nemaju hrabrosti.

    To je cvet u ispruženoj ruci,
    to je cvet koji se približava.
    to je cvet koji priznaje pravo
    oku i uhu da prisvoje istinu.

    To je cvet iza uha
    bučni cvet,
    cvet što raste na nakovnju
    i na radnikovom dlanu.

    to je cvet govora,
    cvet reči
    manje očiglednih, manje nepravednih.

    To je iskren cvet,
    cvet koji pomera istok
    ne odvajajući ga od sunca.

  153. Orfička pesma
  154. Telo prostire svoju uzaludnost.
    Velika noć
    ispunjava vreme do pesme
    kojoj slušaoci potrebni nisu.
    Smrt je
    podivljalo ništa, prohodala praznina.
    Pun je noći kako da uspavam tu reč budnog mraka
    koju ne može urazumiti nikakva pesma
    koju ne može ni zemlja upiti
    ni vatra izmeniti ni voda odneti!

    Ja imam svoju noć, ali u kakvom
    mutnom kamenu ja sam
    zamenio svoje srce za tešku varnicu? Zar novim
    telom osvežiti lomnu krv? Kako se usuditi
    zameniti put putovanjem, biće vatrom
    miris umesto senke izdan iznutra!

    Mrtva ona je izgubila sve moje dokaze
    protiv vetra, smrti, zime.
    Ljubio sam sramno, nežno, časno,
    to telo koje osvetljava sebi put ka svojoj smrti.

    Zar pesma? zavera protiv srca to je!
    Pakao je paklen jer nije pravilno raspoređen,
    jer ima jedna reč koju ne možeš ukrotiti,
    koju ne možeš ni izdati,
    reč suviše budna za naše blago srce.

  155. Pesnik
  156. on poznaje sve puteve i vetrove,
    vetrove i njihove vrtove,
    vrtove u kojima rastu reči
    i puteve od reči do nade.

    Odnese ga put niz svet,
    odnese ga đavo među reči,
    da se udvara svojoj vlastitoj senci,
    da peva u lažnom vrtu:

    trice i kučinu svoje čarobne mesečine,
    pseću ružu i svoju gadljivost,
    da oslepljuje predeo izvađen iz tuđeg oka,
    da vrati noć u ime nežnosti.

  157. Beda poezije
  158. Reci mi nesto što je šuma
    Reci mi nešto što je more
    Ko zna šta je to što treba reći
    Bos i gorak potucaš se od reči do reči

    Vatra gorča od dima
    Pod čelom ti gori
    Ona će ti pribaviti mnoge počasti
    Ako ne sagoriš pre vremena

    Ali ako budeš hteo
    Da učiniš stvarnim tuđe reči
    Da pohvališ tuđe srce
    Onda ćeš zažaliti što si pesnik

    Jer pesma se ne piše ona se živi
    Pesma nije pesma ako nije radosna
    Ko nikad nije pohvalio tuđe srce
    Taj se predao na milost i nemilost rečima

  159. More za radnike
  160. Dok se u tvojim stihovima dosađuju reči
    beznadežne i na smrt osuđene,
    ovo je more poema koja se ne ustručava.
    Njene su metafore plovne, opasne,
    urnebesne i umiljate, sasvim fotogenične.
    Možda bi ti ukrao njihovu so i učinio ih
    bljutavim
    ali pred morem ti si nedostojan.
    More samo sebe opeva, bezobrazno i slobodno
    rimuje se čime god stigne,
    iako nevično srodnosti zbog svoje nadarenosti.
    Njegove su dubine mudrije
    od svih tvojih aforizama.
    More voli ribare koji ga potkradaju puni
    ljubavi
    i mornare koji koriste opasnosti što im pruža
    dok ne zalutaju i posle.
    More ne voli one koji mu se udvaraju
    kao svojoj vlastitoj mudrosti sporo i oprezno.
    More, ako voli, voli radnike na odmoru
    koji tri noći ne spavaju dok dođu do mora;
    a kad dođu, kažu: "lepo je naše more",
    požure da pocrne i da se vrate kućama.

  161. Moravska elegija
  162. Gledaj visoka ptica gorama vrhove mami.
    Okružena nekim večito bludnim sjajem zru brda
    uokolo.
    dan će da me zaboravi, tajno dovršena u sebi
    kaži se.
    Kada prelazim iz jedne tišine u drugu pod
    veliku senku sunca
    je li to drveće na tvojim obalama okoštali
    mlaz gorkoga soka,
    vodoskoci koji se bude izvan moga sna?
    Duž tebe kasnimo duž tebe smo izdani,
    duž tebe u našem odlasku rastu omorike
    prokazane vazduhom kolebljivih ždralova.
    To dole je li mržnja? Ili ja koji svojim
    poreklom
    učestvujem u svim prizorima?
    Ah, kakva užasna svetlost
    probuđena prvi put nad sklopljenim očima.
    Eto to je ono što se naziva
    pesnikom: biti licem u lice svetu
    preko puta pustinje i neke zvezde naopake
    i videti sve gde drugi vide samo noć.
    Vezo fina između pepela i oka i kamena čarolije
    ne prepirem se
    sa sličnostima, ali jedan je vaj,
    i nema druge smrti osim smrti.
    To svemiri se začinju u mojoj nesvesti
    u raskoraku čiji je odjek ovo videlo
    sa izmišljenim vremenom i suncem
    pola u zemlji pola na nebu
    O pesnici svuda i uvek
    okrenuti licem prema prividu
    sa zvezdom umesto iščupanog srca pred
    nepojatnim.
    kada je pred nama samo jedan dan, nepomešan,
    kao cvet koji se u snu našem budi.

  163. Nizvodno
  164. Dok lutam predelima svoga sklopljenog oka
    gde ni jedan cvet nije uzaludan niti izmišljen
    ona mi ispere glas i smiri ga, pesma bez reči
    pošao sam negde a udaljavam se o vodo

    Ti si glas ptice posle ponoći vremena
    anđeo s dvostrukim licem i potaja
    daleko iza svetlosti daleko iza časova
    kada je smrt velika maska sunca

    Izmenih se pevajući kasnim te reko
    u noći zasađenoj najlepšim baštama
    duh mi valovlju sličan al istrošen na bizarne
    cvetove
    što cvetaju u našem oskudnom znanju

    Dan se udvaja gde se rađa vreme buduće noći
    veliki vodeni duše nad gorama kad grom mi
    snuješ
    u sluhu kad mi prostore pomešaš
    reko sa srcem od vetra kada mi sve nade zbuniš
    Možda bi trebalo da pevam tako
    da se ne razlikujem od drugih koji silaze po
    vodu
    ali pored tebe najbolje sazreva moja podsvest
    smeštena između sunca i meseca

  165. Ljubav poezije
  166. Ja volim sreću koja nije srećna
    Pesmu koja miri zavađene reči
    Slobodu koja ima svoje robove
    I usnu koja se kupuje za poljubac

    Ja volim reč o koju se otimaju dve slike
    I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra
    Cvetove koji se prepiru sa vremenom
    U ime budućih plodova i prolećne časti

    Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće
    Kreće se po zakonima mirovanja i smrti
    Volim sve istine koje nisu obavezne

    Ja volim jučerašnje nežnosti
    Da kažem svome telu "dosta" i da sanjam bilje
    Prste oči sluh drugačije raspoređene
    Ušumi negoli u telu

  167. Kap mastila
  168. šta sve može da stane u kapi mastila
    jedno nenapisano sunce
    jedna nepotpisana ptica
    jedan nenacrtani cvet
    i još će ostati toliko
    da se napiše epitaf:

    dve su zvezde zanoćile
    u čijem srcu u čijoj noći
    zatim su dva cveta nikla
    iz čije krvi iz čije krvi
    i dve su ptice poletele
    iz čije glave u čiju noć
    dve zvezde dva cveta dve ptice
    niko ne zna čije su
    niko ne zna odakle su

  169. Kritika metafore
  170. Dve reči tek da se kažu dodirnu se
    I ispare u nepoznato značenje
    Koje s njima nikakve veze nema
    Jer u glavi postoji jedna jedina reč
    A pesma se piše samo zato
    Da ta reč ne bi morala da se kaže
    Tako reči jedna drugu uče
    Tako reči jedna drugu izmišljaju
    Tako reči jedna drugu na zlo navode
    I pesma je niz oslepljenih reči
    Ali je ljubav njihova sasvim očigledna
    One žive na račun tvoje komotnosti
    Sve su lepše što si nemoćniji
    A kad iscrpeš sve svoje snage kad umreš
    Ljudi kažu: bogamu kakve je taj pesme pisao
    I niko ne sumnja u reč koju nisi rekao

  171. Pripremanje pesme
  172. Da nema tvoje srdžbe ostario bi set
    Prave reke teku mutne uzvodno
    Hoćeš li zagristi tamni vrt
    U plodu koji te lažnom gozbom kinji

    (Sat otkucava
    Sunce zaverenicima
    Nečitke ptice
    Tvoga rukopisa)

    Rečima se završava pustinja
    Slepoća je bela i okrugla, suprotna noći
    Pred bezbožnom gomilom
    Mudrost i čednost beže u metaforu

    (Lažna zvona -
    velika zvonjava
    Vatra sišla s uma
    Računa na tebe)

    Reči koje se sele i reči nepokretne
    Hoće li se sresti u prezdraveloj rečenici
    Ili će ih usred pesme, nasred druma,
    Usred šume u tuđoj glavi zateći noć

    (Nož naježen u srcu
    Niz dve oštrice peva
    Nadošle slavuje nasi#a
    I sunce bez svedoka)

    Reč po reč primoravaš sebe na pesmu
    Izabrao si put i putuješ ga u sebi
    Kao reči koje ne izgovaraš
    Kao pesmu koju ne umeš da prepešačiš

    (Ptice uleću u ključaonice
    Otvaraju se teške kapije
    Potomci imitiraju tvoj krvotok
    Zgražavanje je sveopšte)

    Još jedna slepa reč i pesma će progledati
    Na mestu gde se to najmanje očekuje
    Još jedan prazan dan
    I radovaćemo se prazniku

  173. Provetravanje pesme
  174. Ceo jedan narod
    Izmišlja reči za pesmu
    Koju će se usuditi da napiše
    Jedan čovek posle sto godina

    Ne boj se reči
    Nije to ništa
    Al ipak pazi
    ne ljubi prošlost u ruku

    Pevaj kao da ništa nije bilo
    Juče ili pre sto godina
    Nemamo vremena za rimu
    Zvezdi sa severa ptici s juga

    Ne boj se pesme
    Reci, gde ćeš sutra
    Zamka ti u zamci
    ...varaj vrata, piše na vratima

    Poezija zija u svoje glupo p
    Pesme sme svako da piše
    I onaj koji ne zna kako se pišu
    Velika slova od danas nepotrebna

    Što je više gluvih
    Pesma dobija u vremenu
    Pokaži svoje srce i umri
    Niko dva puta nije bio pesnik

    Kao lekar zaljubljen u bolesti
    Ljubavi pitam te čemu si me naučila
    Kakvim nepotrebnim znanjima
    Pticama zaljubljenim u sonet i ćirilicu

    U vatri - noć
    Izaći iz sna
    Al poneti i blago
    Kad sanjaš noć je tvoja sluškinja

    I govorim ti kao što ptica leti kroz
    lišenost
    Ko ljubi opasnost ljubi izgubljeno vreme i
    plamen
    Slučaj živi u nedostatku strasti
    Ja preplivavam da i ne mora uzaludnog

    Treba ljubavi moja
    Objasniti miris
    Definisati vatru
    Malo dublje malo visočije zemlja je
    nekorisna

    Vreme prošlo je vreme stvarnije
    Kao prošlogodišnja žetva koja se vratila
    u zemlju
    Treba sve ponovo i drugačije reći
    Život još nije završen iako je prošao

  175. Zamorena pesma
  176. Oni koji imaju svet
    Neka misle šta će s njim
    Mi imamo samo reči
    I divno smo se snašli u toj nemaštini

    Utešno je biti zemlja
    Ponosno je biti kamen
    Premudro je biti vatra
    Pobožno je biti ništa

    Prljav od suviše opevavane šume
    Pesnik peva uprkos poeziji
    Bez srca bez nasilja i bez žara
    Kao reč koja je prebolela mužiku

    Sloboda je zastarela
    Moje pravo ime čeka da umrem
    Ptico iza sunca usred rečenice
    Kojom nasilnički ljubimo budućnost
    Sve izgore; to je praznik

    Poslušni pepeo
    Brašno ništavila
    Pretvara se
    Iza mojih leđa u šugavog psa
    Ispred mene u žar pticu
    Govori mi istinu iza leđa

    Grlice
    Ti si pravi naglasak umrle nežnosti
    Načini zoru od našeg umora
    Miris je vreme koje je posedovao cvet

    Al nereč kaže
    kasno
    je
    Necvet
    kaže
    noć
    je
    Neptica kaže
    plam
    je
    A je kaže nije
    Na to ptica opsuje
    Cvet kaže to je pakao
    Prava reč se još rodila nije

  177. Sunce iskorišćeno kao epitaf
  178. Uzeh zmiju i uđoh u vrt
    Leševi se raspadaju od posmrtne nežnosti
    Trave iza smrti i mokraća
    Imitiraju jarost žutih pasa

    Zelena boja uma i plava slovenska nežnost
    Nagrizaju pluća bubreg i jetru
    Crna milovanja umesto uralskih snegova
    Opominju nas da je leto na izmaku

    Zaluđeni vatrom očarani alhemijom
    Precenjujemo pesmu potcenjujemo čast
    Bolesti pevaju iz vazduha
    Preklinjem da me vežu za jarbol

    Ako si postao pesnik tako ti i treba
    Sad poštuj nasleđeno blago
    Budi tuđa pesma tuđa sreća
    Budi grom zarđao u moru

    Onima koji svode svet
    Na prvu reč nedovoljno odgojenu
    I pticu koja nalazi svoje zakone u vetru
    Prepustimo sav rizik poezije

    Podelimo ovaj mrak između sebe
    Spava svet al biju smutljivci
    Svojim mirom svojim zlatom svojom čašću
    Hoćemo li moći da platimo noć ljubavnika

    Ne, mi ćemo se zaustaviti
    Pred njihovom pišljivom ružom
    Mi ćemo postavljati teška pitanja njihovom
    suncu
    Ili će odgovoriti ili pasti

    Jedna noć drugoj noći put
    Dodirnut ciljem svetlosti
    Mrak cveta u vrtu - kada naučite
    Da govorite biće kraj pesmi

  179. Crna vatra
  180. Noći o noći trostruka vatro
    Jedom vatrom ubijaš
    Drugom vatrom lečiš
    Trećom se vatrom šališ

    (Treća vatra je crna)

    Glad vari mrak
    Priroda avaj još nije stvorena
    Pesmo mani se margina
    Peva se odozgo nadole

    (O radosti brzog perja)

    Nežnost je životinjska lenjost
    proždiranja
    Za vreme ljubavi jedan ludak ždere
    dugu
    I peva, mladi čuvar zore, kloakom
    slavuja
    Na nizbrdici pesničkih poređenja

  181. Sudbina pesnika
  182. Sada je to još uvek opasnost koja peva
    Plamen koji prozirnost proglašava za
    prijateljstvo
    Muzikalnije ptice umaknu sudbini
    Ali umaknu i rečima

    Reči greše pesma se stvara
    Drugačije niko nije postao pesnik
    Svet s deli na one koji su zapevali
    I one koji su ostali robovi

    Ali dolazi dan velikog oslobođenja
    Pesme će se otvoriti ko tamnice
    Pesnici će biti uništeni
    Pesme će biti prilagođene

    Kad narod otkrije tajnu kako se postaje
    velik
    Trgovi će ostati bez spomenika
    Nekad samo pesnicama dostupne tajne
    Biće proglašene svojinom naroda

  183. Poeziju će svi pisati
  184. san je davna i zaboravljena istina
    koju više niko ne ume da proveri
    sada tuđina peva ko more i zabrinutost
    istok je zapadno od zapada lažno kretanje je
    najbrže
    sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene
    bolesti
    cvet između pepela i mirisa
    oni koji odbijaju da prežive ljubav
    i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
    vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
    i zemlja koja ostaje verna smrti
    jer svet ovaj suncu nije jedina briga

    ali jednoga dana
    tamo gde je bilo srce stajaće sunce
    i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
    kojih će se pesma odreći
    poeziju će svi pisati
    istina će prisustvovati u svim rečima
    na mestima gde je pesma najlepša
    onaj koji je prvi zapevao povući će se
    prepuštajući pesmu drugima
    ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
    jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
    ja primam na sebe osudu propevale gomile:
    ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju

    ali:

    hoće li sloboda umeti da peva
    kao što su sužnji pevali o njoj

    Smeli cvet

  185. Agon
  186. Dok su obale u svađi
    Vode će mirno proticati

  187. Rudari
  188. Siđoše u pakao po nepravdu
    Na kojoj se može ogrejati

  189. More bez pesnika
  190. Ti čekaš trenutak da se prilagodiš rečima
    Al nema takvog pesnika
    Ni imena potpuno slobodnog
    O gorko o slepo more
    Zaljubljeno u brodolom

  191. Epitaf
  192. Ubi me prejaka reč

  193. Cvet
  194. Evo cveta dovoljno smelog da miriše
    Na praznom mestu i u uspomeni

  195. Pesma
  196. Varka prodre u reč
    Vatra dostojna proleća

  197. Spavači

Budan ja kradem ono što oni sanjaju