Povratak na početnu stranu

Gde se žene poštuju, tamo je i bogovima ugođeno; gde se ženama ne ukazuje poštovanje, tamo ni jedno delo ne donosi ploda.
Mahabharata

Prva žena čije je ime zabeleženo u istoriji je En Hedu'ana, sveštenica Boginje Meseca (oko 2350. godine pre Hrista), ćerka Sargona iz Akada, koji je osnivač sargonske dinastije u Vavilonu. Otac je imenovao En Hedu'anu za glavnu sveštenicu Boginje Meseca u gradu. Ona je prva u nizu žena koje su pratile putanje zvezda i cikluse Meseca, žena koje su mislile, stvarale i gradile i čije je ime sačuvano do danas. Od En Hedu'ane je ostalo 48 pesama. Jedan sačuvani bareljef koji prikazuje njen lik nalazi se u Univerzitetskom muzeju u Filadelfiji. Pitagora je osnovao Pitagorejsko Bratstvo, skup od šesto sledbenika, koji su imali sposobnost da razvijaju njegovo učenje svojim idejama. Pitagora je bio poznat kao 'feminist' i aktivno je ohrabrivao žene da se bave naukom, ravnopravno sa muškarcima. Njegovo bratstvo je uključivalo i 28 sestara, koje su bile punopravni članovi, matematikoi. Pitagorina najomiljenija učenica bila je lepa Teano, ćerka njegovog pokrovitelja Milona, koja je kasnije postala njegova žena. U svome delu Sovjeti zdravoga razuma Dositej kaže: Neka se ne uzda jedan narod nikad do veka prosvešteniju razuma doći u kojemu žene u prostoti i varvarstvu ostaju. Za Emi Neter je Ajnštajn rekao da je 'najkreativniji genije koji se pojavio od kako je visoko obrazovanje postalo dostupno ženama.' Đankarlo Rota, matematičar 20. veka: 'Žene su realističnije od muškaraca; one mogu da vide da je matematika bežanje od realnosti. Ono što ne mogu da vide jeste- da to bežanje od realnosti funkcioniše.'

  1. HIPATIJA IZ ALEKSANDRIJE(355.-415.)
  2. EMILIJA DI ŠATLE(1706.-1749.)
  3. MARIJA GAETANA ANJEZI(1718.-1799.)
  4. KAROLINA LUKRECIJA HERŠEL(1750.-1848.)
  5. MARIJA SOFIJA ŽERMEN (1776.-1831.)
  6. MERI SOMERVIL(1780.-1872.)
  7. ADA AUGUSTA BAJRON KING (1815.-1852.)
  8. FLORENS NAJTINGEJL(1820.-1910.)
  9. MERI EVEREST BUL(1832.-1916.)
  10. SOFIJA KOVALJEVSKA (1850.-1891.)
  11. EMI NETER (1882.-1935.)
  12. DŽULIJA BAUMAN ROBINSON (1919.-1985.)

HIPATIJA IZ ALEKSANDRIJE(355.-415.)

Zadrži pravo da misliš, jer i pogrešno misliti je bolje nego ne misliti uopšte.

Matematičko i astronomsko obrazovanje je dobila od oca, Teona Aleksandrijskog, koji je, takođe, bio poznati matematičar i astronom. Ono što je poznato o njenom životu dolazi uglavnom iz sačuvanih pisama njenog učenika, Sinesija iz Kirene, koji je svoje najpoznatije delo Dion ili o životu prema njegovom uzoru posvetio Hipatiji. Mnogobrojni autori su pretvorili priču o Hipatiji u legendu o 'prekrasnoj mladoj paganki, naučnici koju su ubili hrišćanski kaluđeri u Aleksandriji.' Neki pisci, kao na primer Kingsli, govore o njoj kao o 'duhu Platona u telu Afrodite' i o tome da se odmah posle njene smrti na Evropu spustilo mračno doba. Bavila se medicinom i filozofijom. Poznato je da je napisala opširne komentare čuvene Diofantove Aritmetike i Konusnih preseka Apolonija iz Perga, nekoliko dela iz filozofije, a bavila se i sastavljanjem astronomskih tablica. U njene pronalaske ubrajaju se areometar (instrument za određivanje gustine tečnosti), astrolab (instrument za određivanje geografske širine i položaja nebeskih tela), uređaj za destilaciju vode i planisfera, ali najverovatnije je da ih je ona samo izrađivala i usavršavala. Značajno je da je Hipatija oko 400. godine bila na čelu Platonističke škole u Aleksandriji, gde je pored matematike predavala neoplatonističku filozofiju. U martu 415. godine, dok se vozila kočijom, fanatizovana rulja koju je predvodio izvesni Petar, uhvatila je Hipatiju, odvukla u crkvu zvanu Cezarion, obnažila, raskomadala ostrakoisima (školjka ostige ili odlomak crepa ili neki oštar predmet)i na kraju bacila u vatru na mestu zvanom Cinaron. Pripisuju joj još i sledeće reči: Najgora stvar je predstavljati predrasude kao istinu. Bajke treba predavati kao bajke, mitove kao mitove, a čuda kao poetske iluzije. Predavati predrasude kao istine je najgora moguća stvar. Dečji duh ih prihvata i veruje u njih i samo ih se uz veliki bol može osloboditi u kasnijim godinama. Ustvari, čovek će se za predrasude boriti isto tako odlučno kao za živu istinu- čak i više od toga, jer su predrasude tako neopipljive da ih ne možete shvatiti da biste ih odbacili, dok istina zavisi od tačke gledišta i zato je promenljiva.

EMILIJA DI ŠATLE(1706.-1749.)

Rodila se kao Gabriela Emilija le Tonelije de Bretej. Udajom za grofa Florana di Šatle postaje grofica, ali se o njenom životu ne govori odvojeno od života Voltera, jednog od najbriljantnijih umova 18. veka. O Emilijinom detinjstvu Volter piše: 'Od najranije mladosti njen duh se napajao čitanjem dobrih knjiga na nekoliko jezika. Počela je da prevodi Vergilijevu Eneidu i video sam nekoliko delova toga prevoda koji je odisao duhom autora. Kasnije je učila italijanski i engleski; Taso i Milton bili su joj bliski kao i Vergilije. U španskom jeziku je manje napredovala, jer su joj rekli da je na tom jeziku napisana samo jedna slavna knjiga, a i ta knjiga je frivolna.' Znala je napamet najlepše odlomke iz dela Horacija, Vergilija i Lukrecija, poznavala je dobro Ciceronova filozofska dela. Njen najbolji učitelj bio je poznati matematičar i astronom Pjer Luj de Moperti. Pored muža i troje dece imala je i mnogobrojne ljubavnika, što je bilo oubičajeno za žene njenog statusa u Francuskoj toga vremena. Među njenim ljubavnicima bili su matematičari Moperti i Klero, vojvoda Rišelje, najpoznatiji francuski pisac Volter i pesnik žan Fransoa de Sen Lamber. Često je isticala da su jedina zadovoljstva za starije žene učenje, kockanje i gramzivost. Njen veliki doprinos nauci je prvi prevod Njutnovog dela Matematičke osnove prirodne filozofije na francuski jezik. Njena knjiga Institutions de physique(Osnovi fizike) veoma uspešno se bavi objašnjavanjem Lajbnicovog sistema. Kasnije se okrenula Njutnu i prevođenju njegovih Principa na francuski jezik i toj knjizi je dodala svoje Algebarske komentare. Grofica i Volter su nezavisno 1744. godine konkurisali za nagradu ponuđenu od Akademije nauka za esej o prirodi vatre. Iako je nagrada pripala Leonardu Ojleru, Emilijin rad Disertacija o prirodi i širenju vatre ocenjen je veoma visoko i objavljen o trošku Akademije. Treba pomenuti i Emilijin prevod Mandevilove Basne o pčelama, koji u suštini nije prevod, jer je neke delove izostavljala, dodavala sasvim nov materijal i napisala predgovor koji sadrži dragocenu informaciju o njenim pogledima na položaj žena. Prema Lin Osenu, živela je punim životom neobuzdanog zdravog deteta. Uspela je da uskladi svoje aktivnosti na dva koloseka: aktivno učešće u društvenom životu Pariza i matematička istraživanja. Desetak dana posle porođaja umrla je.

MARIJA GAETANA ANJEZI(1718.-1799.)

Algebra i geometrija čine jedinstvenu zemlju u kojoj gospodare tišina i mir.

Njen otac Don Pjetro Anjezi Marijani, prema nekim izvorima, držao je katedru za matematiku na Univerzitetu u Bolonji, osnovanom u jedanaestom veku. Njen otac se ženio 3 puta i za sobom ostavio 21 dete, i Marija Gaetana, kao najstarija, preuzela je brigu o njima. Istovremeno je sticala iskustvo kao učitelj matematike svoje braće. Nikad se nije udala. U petoj godini govorila je francuski, a do devete naučila je latinski, grčki, hebrejski i nekoliko modernih jezika. Prvi njen objavljeni tekst bio je jedan esej na latinskom, u kome se zalagala za pravo žena na visoko obrazovanje. Imala je tada 11 godina. Sa 20 napisala je delo Propositiones philosophicae (Teze o filozofiji). Jedan posetilac doma Anjezijevih u to vreme napisao je da je 'bio svedok nečeg mnogo čudesnijeg od Milanske katedrale'. Prvi predsednik parlamenta u Dižonu, član Kraljevske akademije lepih umetnosti u Parizu, M.D. Brose bio je jedan od posetilaca njene kuće. On je zapisao:'Mlada Marija Anjezi primetila je da dok jedna osoba uživa u akademskim raspravama, dvadeset drugih se smrtno dosađuju; zato su takve teme dobre samo za malo društvo od dve do tri osobe, koje su podjednako zainteresovane da u njima učestvuju. Mislim da je takva primedba veoma ispravna. Bilo mi je veoma žao kada sam čuo da je odlučila da ode u manastir, što je odluka koja nije poticala iz neke potrebe, jer je bila bogata, nego iz vere i pobožnosti, i potrebe da izbegava zadovoljstva i taštinu sveta.' Svoje sledeće delo počela je da piše u dvadesetoj godini, Instituzioni analitiche (Osnovi analize). Objavljeno je 1748. u Milanu i to je bilo jedno od prvih i najkompletnijih izlaganja diferencijalnog i integralnog računa. Bila je savremenik Ojlera i matematičara iz porodice Bernuli. Iste godine kad je objavljena knjiga, umro je Johan Bernuli i napravljen je džinovski korak u razvoju analize, objavljivanjem Ojlerovog dela Introductio in Analysis Infinitorum (Uvod u analizu beskonačnih veličina). Na predlog Dalambera, Kondorsea i Vandermonda, knjiga je prevedena na francuski 1775., dok je na engleski jezik prevedena 1801. Papa Benedikt IV, koji je u mladosti i sam studirao matematiku, izrazio je oduševljenje kao i francuska akademija zbog najstarijeg sačuvanog matematičkog dela koje je napisala žena (Francuski prevod Njutnovih Principa Emilije di Šatle objavljen je posmrtno, 1759.godine). Od pape Benedikta IV dobila je zlatnu medalju i zlatni venac ukrašen dragim kamenjem, a od austrijske carice Marije Terezije kristalnu škrinju sa dijamantima i prsten. Vremenom je njen interes za matematiku oslabio i odbila je ponudu 1771. godine da prezentira Lagranžove prve radove o varijacionom računu na Univerzitetu u Torinu. Takođe je izabrana u Akademiju nauka Bolonje, a od Bolonjskog univeziteta je dobila diplomu. Ispoljila je želju da se zakaluđeri i želela je da se pridruži avgustinskom redu plavih sestara. Posebno se bavila istraživanjem krivih trećeg reda, pa je u njenu čast jedna od tih krivih dobila naziv vitice Anjezi. Na italijanskom kriva je nazvana versiera (uvojak), reč izvedena od latinskog vertere, što je istovremeno skraćenica od avversiera, ili 'žena đavola'. Naziv krive koju je ona izučavala versiera Agnesi pogrešno je preveden na engleski kao witch of Agnesi, pa se i za samu matematičarku koristio taj naziv. Sahranjena je u zajedničkoj grobnici sa petnaest drugih starih žena, na periferiji Milana.

KAROLINA LUKRECIJA HERŠEL(1750.-1848.)

Rodila se u Hanoveru. Preživela je tifus u desetoj godini i prestala je da raste, nikad nije prešla visinu od 130cm. Majka je insistiraja da se Karolina bavi kućnim poslovima, dok je otac insistirao da sva njegova deca budu učena. Uz pomoć brata Vilijama, muzičara, otišla je u Englesku i uskoro je postala najbolji sopran u Batu. Časove matematike je dobijala od brata, koji se bavio i astronomijom. Kako je tablicu množenja učila u zrelim godinama, nikad je nije dobro naučila, pa je u džepu uvek nosila list papira sa ispisanom tablicom množenja. Dobro je napredovala u učenju algebre, geometrije i trigonometrije, posebno, pod uticajem brata, je učila sfernu trigonometriju. Vilijam je uz pomoć Karoline 1781. godine otkrio novu planetu, koja je kasnije dobila ime Uran. Otkrila je svoju prvu kometu 1. avgusta 1786. godine i to je bila prva 'ženska kometa'. Radila je na katalogu maglina, koji je sadržao opis 2500 maglina, koji je završen 1828. godine i za to delo je dobila od Kraljevskog astronomskog društva zlatnu medalju. Od pruskog kralja je dobila Zlatnu medalju nauke za životno delo. U periodu od 1786. do 1797. godine Karolina je otkrila ukupno osam kometa, a zatim se koncentrisala na sređivanje i popravljanje Flemstidovog kataloga zvezda, koji je završila 1797. dopunjen sa 560 zvezda. U Hanoveru je imala čast da je posete mnoge naučne veličine, među njima i Gaus. Zajedno sa Meri Somervil izabrana je 1835. godine za počasnog člana kraljevskog društva i one su prve žene kojima je ukazana takva čast. Izabrana je i za člana Kraljevske irske akademije, 1838. godine, a za 96. rođendan zabavljala je princa i princezu pevajući jednu kompoziciju svoga brata Vilijama. Sahranjena je u crkvi u blizini kuće u kojoj se rodila. Jedna mala planeta dobila je , 1889. godine, ime Lukrecija u njenu čast.

MARIJA SOFIJA ŽERMEN (1776.-1831.)

Algebra je pisana geometrija, a geometrija je slikovita algebra.

Nazvali su je osnivačem matematičke fizike. Od ranog detinjstva prisustvovala ja političkim i filozifskim diskusijama i samostalno je savladavala latinski i grčki jezik. Rasla je u okruženju koje je bilo ispunjeno socijalnim, ekonomskim i političkim konfliktima, krajem 18. veka. Čitajući poglavlje o Arhimedu u Montiklaovoj Istoriji matematike zaključila je da ako neko može biti toliko zanet geometrijskim problemom, da ne obraća pažnju na smrtnu opasnost koja mu preti, onda matematika mora biti najinteresantnija stvar na svetu. U školi rezervisanoj samo za muškarce, Sofija je studirala tajno pod imenom bivšeg studenta Antoana Ogista Leblana (Le Blanc). Sofija je svoje radove počela slati Lagranžu, profesoru Politehničke škole, koji je bio iznenađen kvalitetom radova Leblana, a još više kad je saznao da je to jedna mlada dama. Dopisivala se i sa Ležandrom u vezi sa problemima koje je on sugerisao u svojoj knjizi Esej o teoriji brojeva. Bila je prva koja je došla do nekog opšteg rezultata, vezano za Fermsovu veliku teoremu. Ti brojevi se danas nazivaju njenim imenom: prosti brojevi Sofije Žermen. Gaus je visoko ocenio sposobnost svog nepoznatog korespodenta-Sofije, kao i njegove rezultate i gajio je visoko poštovanje i oduševljenje, kasnije i prijateljstvo prema njoj. Na konkursima, rad Sofije Rasprava o vibracijama elastične ploče će biti ocenjen kao najbolji, ali nagradu će dobiti u 3. pokušaju, 1816. godine, što je uključivalo medalju od jednog kilograma zlata. Izučavanje teorije elastičnosti omogućilo je izgradnju Ajfelove kule, 1889. godine. Postala je prva žena koja je imala pravo da prisustvuje predavanjima u Akademiji nauka, iako nije bila supruga nekog člana Akademije. Sa Sofijom su sarađivali i F. L. Lagranž i S. Poason. Razbolela se od raka dojke i pred kraj života je uspela da završi i objavi filozofski esej Considerations generale sur l'etat des sciences et des lettres koji je Ogist Kont visoko ocenio.

MERI SOMERVIL(1780.-1872.)

Ništa me nije moglo ubediti u jedinstvo Božanstva kao ti čisto misaoni pojmovi matematičke nauke, koji su postepeno otkrivani čoveku, a koji oduvek postoje u uzvišenom sveznajućem Umu.

Vodila je naučnu prepisku sa tada čuvenim naučnicima: Gej-Lisakom, Laplasom, Aragoom i drugima. Njena učenica Ada Lavlejs Bajron, takođe se bavila matematikom, a posebno matematičkim mašinama. Od Aleksandra Nasmita je saznala da Euklidovi Elementi predstavaljaju osnovu za razumevanje perspektive u slikarstvu, ali isto i za razumevanje astronomije i drugih nauka. Pored toga, izučavala je botaniku i usavršavala grčki jezik, a zajedno sa mužem bavila se geologijom. Poznavala je Džona, Vilijama i Karolinu Heršel i Čarlsa Bebidža, kao i fizičara Dejvida Brustera, pronalazača kaleidoskopa i ledi Bajron. Radila je i na eksperimentima iz magnetizma. Napisala je popularne verzije Laplasove Nebeske mehanike i Njutnovih Principa. Rezultat njenog rada bio je veoma uspešan, tako da je The Mechanism of the Heavens (Mehanizam nebesa) verovatno njeno najslavnije matematičko delo. U znak priznanja, izrađena je njena bista i postavljena u holu Kraljevskog društva u Londonu. Izabrana je u Kraljevsko astronomsko društvo istovremeno sa Karolinom Heršel. Za vreme boravka u Italiji, napisala je Fizičku geografiju 1848. Izabrana je za člana Američkog geografskog i statističkog društva i Italijanskog geografskog društva, od Kraljevskog geografskog društva dobila je zlatnu medalju Viktorije. Njen bestseler Veze među fizičkim naukama doživeo je nekoliko izdanja u SAD. Umrla je u Napulju. Po Meri Somervil dobio je ime Somervil koledž u Oksfordu.

ADA AUGUSTA BAJRON KING (1815.-1852.)

Njen otac bio je engleski pesnik, lord Džordž Gordon Bajron. U 13. godini je napravila nacrt leteće mašine, pokretane parom. Volela je gimnastiku, ples i jahanje, svirala je violinu, klavir i harfu. Sa Bebidžom se prvi put srela 5. juna 1833. godine na jednom prijemu, a dve nedelje posle toga posetila je njegov studio u Londonu, gde je bila izložena njegova Diferencijalna mašina. Posle toga, Ada je počela sa ozbiljnim izučavanjem matematike, pod supervizijom De Morgana. Dala je ne samo opisnu, analitičku, kontekstualnu i metafizičku informaciju o analitičkoj mašini (Bebidžova Analitička mašina), nego i prvi program. Sledeći odlomak iz Adinog članka pokazuje koliko je ona duboko shvatila mogućnosti Analitičke mašine: 'Kako je namena Analitičke mašine da nam krajnji rezultat predstavi u numeričkom obliku, ljudi koji ne poznaju matematiku, misle da i priroda procesa koji se u njoj odvijaju mora biti aritmetička, numerička, a ne algebarska ili analitička. Međutim, to je zabluda. Mašina može da upoređuje i kombinuje brojne veličine isto tako kao da su to slova ili bilo koji drugi simbol opšteg karaktera; ustvari ona bi mogla da nam daje rezultate i u algebarskoj formi, ako bi bio postavljen takav uslov.' 'Analitička mašina tka algebarske mustre kao što Žakarov razboj tka cveće i lišće.' Uživala je reputaciju ljubavnice i strasnog kockara. Pored Bebidža, njeni prijatelji su bili i Čarls Dikens, Majkl Faradej, Dejvid Bruster i drugi. Bebidž i Ada su bili umešani u testiranje matematičke verovatnoće u konjskim trkama. Opijum, morfijum i vino su učinili svoje. Umrla je od raka vratnog pršljena. Po sopstvenoj želji sahranjena je pored oca, kojeg nikad nije upoznala. Ministarstvo odbrane SAD je 1980. godine dalo ime ADA programskom jeziku, razvijenom za potrebe vojske.

FLORENS NAJTINGEJL(1820.-1910.)

Njena statistika bila je više nego nauka; ona je uistinu bila njena religija
K. Pirson

Otac je bio taj od koga je učila grčki, latinski, francuski, nemački, italijanski, istoriju, filozofiju i matematiku. U vreme kada se oporavljala od nervnog sloma u Rimu, 1847., prouzrokovanog neslaganjem sa roditeljima po pitanju njene udaje, upoznala je Sidnija Herberta, britanskog ministra rata i pomoću njega ostvarila želju da se uključi u medicinsku službu engleske vojske u Krimskom ratu. Po povratku u Englesku, 7.8. 1857. godine, Florens je od kraljice Viktorije dobila priznanje i jedan dragi kamen koji je dizajnirao princ Albert, a turski sultan joj je poslao dijamantsku ogrlicu. Prema nekima, patila je od bipolarnog poremećaja ili mialgičkog encefalitisa. Oslepela je 1895. godine. Jedno vreme učitelj joj je bio Džozef Silvester i sa njim je izučavala aritmetiku, algebru i geometriju. Svoje delo Uvodne napomene o porodilištima posvetila je Sokratovoj majci koja je bila babica. Njen rad o primeni statistike u medicini bio je tako impresivan da je 1858. primljena u članstvo Statističkog društva Engleske. Izmislila je polarni dijagram ('petlova kresta'). Njena matematička aktivnost uključivala je i razmatranja prosečne brzine transporta sankama, kao i određivanje vremena potrebnog za transport bolesnika preko ogromnih rastojanja u Kanadi. U knjizi Predlozi za razmišljanje tražiocima religioznih istina iznosi snažne argumente u prilog uklanjanja restrikcija koje onemogućavaju ženama da grade karijeru. Inspirisala je Anrija Dinana na osnivanje Crvenog krsta. Umrla je u Londonu u 91. godini života.

MERI EVEREST BUL(1832.-1916.)

Meri je bila vezana za svog strica, Džordža Everesta, po kome je dobio ime najviši vrh na svetu- Mont Everest. Kućni učitelj, gospodin Deplas, ju je uveo u matematiku. Bila je udata za tada poznatog matematičara Džordža Bula. Svoju knjigu Pripremanje deteta za nauku je objavila 1904. godine., a 1909. Algebra- filozofija i zabava. U poslednjem poglavlju , konfrontira čitaoca sa zagonetkom kvadratnog korena iz minus jedan i pogledima na beskonačnost: "Kad vam dođe kvadratni koren iz minus jedan, ponašajte se prema njemu razumno. Tretirajte ga logično, isto kao da je šestica ili devetka; samo uvek imajte na umu činjenice o sopstvenom neznanju. Nikad nećete saznati o njemu više nego što sada znate, ali ako ga tretirate razumno, reći će vam mnogo istina o iksovima i ipsilonima, i drugim nepoznatim stvarima." Alisija Bul Stot, njena treća ćerka je, iako nije imala formalno matematičko obrazovanje, posedovala veliku moć geometrijske vizualizacije u višedimenzionalnim prostorima. Uvela je termin politop za opisivanje četvorodimenzionih tela.

SOFIJA KOVALJEVSKA (1850.-1891.)

Često me obuzima mučno osećanje da to čemu posvećujem sve svoje misli i sposobnosti može da predstavlja neki interes za vrlo mali broj ljudi.

Bila je prva žena član Ruske akademije nauka i prva evropljanka koja je postala profesor univerziteta. Teorema Koši- Kovaljevske je u osnovi opšte teorije parcijalnih diferencijalnih jednačina. Sklopila je fiktivni brak sa budućim prirodnjakom Vladimirom Onufrijevičem Kovaljevskim, kako bi stekla pravo da otputuje u inostranstvo na studije. U Hajdelbergu je slušala predavanja Diboa Rejmona iz matematike, Kirhofa iz fizike i Helmholca iz fiziologije. Odlazi u Berlin i tamo joj Karl Vajerštras drži privatne časove, a kasnije joj umnogome pomaže što se tiče karijere. Slušala je predavanja u Getingenu i uspeva da reši tri značajna problema i Getingenski univerzitet joj dodeljuje zvanje doktora filozofije, summa cum laude(s najvećom pohvalom). Postala je prva žena- docent u Švedskoj, sledeće godine izabrana je za redovnog profesora Stokholmskog univerziteta, na katedri za mehaniku. Učestvujući na anonimnom konkursu za Bordenovu nagradu, koji je raspisala Francuska akademija nauka, na temu 'Problem rotacije čvrstog tela oko nepokretne tačke', osvojila je prvu nagradu. Tema se odnosila na kretanje žiroskopa. Završila je neka istraživanja Ojlera, Lagranža, Košija i Laplasa. Nikad nije mogla da utvrdi da li ima više naklonosti za matematiku ili literaturu. Vajerštras je rekao: 'Matematičar koji nije pomalo pesnik neće nikad biti pravi matematičar.' Obolela je od zapaljenja pluća i kad je pneumonija utvrđena posle pogrešne dijagnoze, bilo je kasno. Sahranjena je u Stokholmu, a na njenom grobu je 1896. podignut spomenik. Jedan krater na nevidljivoj strani meseca nosi njeno ime.

EMI NETER (1882.-1935.)

Slušala je predavanja u Erlangenu, gde je studirao njen brat i gde je njen otac bio profesor matematike. Stekla je doktorat iz matematike. Radila je u Matematičkom institutu u Erlangenu, u to vreme je sarađivala sa algebristom Ernstom Otom Fišerom, a 1915. godine u Getingenu sa Dejvidom Hilbertom i Feliksom Klajnom radi na Ajnšajnovoj opštoj teoriji relativnosti. Njeno najznačajnije delo Teorija ideala i prstena 1921. godine, bilo je od fundamentalnog značaja za razvoj moderne algebre. Za fizičare je njen najvažniji doprinos, poznata 'Teorema Neter', koja dokazuje vezu između simetrije u fizici i zakona konverzacije. U pismu Feliksu Klajnu iz 1918. godine, Albert Ajnštajn piše: 'Dobio sam novi rad gospođice Neter i ponovo se uveravam da je velika nepravda što ona zvanično ne može da drži predavanja.'. Zbog neprilika u Nemačkoj, prihvata ponudu u Americi i tamo predaje u jednom ženskom koledžu kojim je upravljala matematičarka Ana Pel Viler. Posle operacije odstranjivanja tumora materice, umire od postoperativne infekcije, na vrhuncu svoje stvaralačke moći.

DŽULIJA BAUMAN ROBINSON (1919.-1985.)

Mislim da je moja tvrdoglavost u najvećoj meri kriva za sve moje uspehe u matematici.

Kao mala često je bila bolesna, prebolela je šarlah, malo posle toga i reumatsku groznicu. Dobila je mesto asistenta u Departmentu za statistiku u Berkliju, gde je i nastavila svoje studije. Udala se za Rafaela Robinsona, mladog profesora, koji joj je bio glavna inspiracija. Završila je doktorat 1948. godine pod supervizijom poznatog logičara Alfreda Tarskog, sa važnim rezultatom u kombinatornoj logici. Dokazala je da je aritmetika racionalnih brojeva neodlučiva, definišući cele brojeve preko racionalnih. Osim rešenja jednog važnog problema teorije igara u vreme kada je bila angažovana u RAND korporaciji, ostali njeni rezultati odnose se na deseti Hilbertov problem. Izabrana je u Nacionalnu akademiju nauka, i bila prva žena predsednik Američkog matematičkog društva. Umrla je od leukemije. Ona je na matematičare gledala kao na 'posebnu naciju, bez obzira na geografsko poreklo, rasu, veru, pol, godine i čak vreme (matematičari iz prošlosti, kao i oni budući su, takođe naše kolege)- naciju posvećenu najlepšoj od svih veština i nauka'.