Fizika i metafizika

ni svet. A sada da se vratim na talere: taj stari oblik pla&sx;ta poti&cx;e jama&cx;no iz vremena stale&sx;ke podele naroda, i &nx;emu kao sadr&zx;ina odgovara jo&sx; starije iskustvo: da je skupina &lx;udi koji su mnogo nau&cx;ili, &cx;ije se mi&sx;&lx;e&nx;e izgra&dx;ivalo na mnogim te&sx;kim misaonim tokovima drugih, za &lx;udsku zajednicu osobito va&zx;na, jer &nx;ihov savet bo&lx;e obrazlo&zx;en nego saveti drugih. Odora, talar, treba da izrazi taj posebni polo&zx;aj i da nosioca, &cx;ak i ako kao pojedinac neodgovara zahtevima svoga stale&zx;a, za&sx;titi od glupih nasrtaja mase. Ovo iskustvo i u na&sx;em svetu svakako va&zx;i isto toliko kao i pre nekoliko stotina godina; ali je zaista sasvim neva&zx;no da li se spo&lx;a izra&zx;ava odorom ili nekim savremenim oblicima. Podrazumevam, dabogme da mnogi protivnici, talara ho&cy;e da potisnu i samu iskustvenu sadr&zx;inu &sx;to se iskazuje u &nx;ima. A to je su&sx;ta glupost, jer se &cx;i&nx;enice ne mogu me&nx;ati.

Da, vi opet iskustvo suprotstav&lx;ate aktivnosti omladine, kao &sx;to su stari &lx;udi uvek &cx;inili i &cx;ine. Nasuprot tome nemamo vi&sx;e ni&sx;ta da ka&zx;emo, i mi smo opet sami.

Moj posetilac se okrece da po&dx;, ali ja ga zapitah ho&cy;e li da mu jo&sx; jedanput odsviram posled&nx;i stav &Sx;umanovog koncerta onako kako va&lx;a i koliko je to mogu&cy;e bez orkestra. On pristade, a potom sam na rastanku imao utisak da je prema meni prijate&lx;ski raspolo&zx;en.

U toku sedmica koje su sledile ovom razgovoru me&sx;a&nx;a u univerzitetski &zx;ivot bila su sve drasti&cx;nija. Jedan na&sx; kolega sa fakulteta, matemati&cx;ar Levi, koji je po zakonu trebalo da ostane po&sx;te&dx;en, jer je u prvom svetskom ratu stekao mnoga visoka ratna odlikova&nx;a, iznenada je otpou&sx;ten iz slu&zx;be. Uzbu&dx;e&nx;e me&dx;u mla&dx;im &cx;lanovima fakulteta - mislim posebno na Fridriha Hunda, Karla Fridriha Bonhefera i matemati&cx;ara Van Der Verdena - bilo je tako veliko da smo pomi&sx;&lx;ali da podnesemo ostavke na svoje polo&zx;aje na univerzitetu i da &sx;to vi&sx;e kolega privolimo da preduzmu isti korak. Ali prethodno sam hteo da o tome jo&sx; jedanput porazgovaram s nekim starijim kolegom koji u&zx;iva na&sx;e puno povere&nx;e. Stoga sam zamolio Maksa Planka za razgovor i posetio ga u &nx;egovoj kuci u Vangenhamskoj ulici u Berlin-Grunevaldu.

Plank me je primio u ne mnogo svetloj, ali pristojno staromodno name&sx;tenoj odaji, u kojoj sam - do du&sx;e, ne u stvarnosti, ali u mislima - video kako u sredini nad stolom josh visi stara petrolejka. U&cx;inilo mi se da je Plank od na&sx;eg posled&nx;eg susreta ostario za mnogo godina. &Nx;egovo fino usko lice je bilo izbrazdano dubokim borama, &nx;egov smeh pri pozdrav&lx;a&nx;u bio je bolan; izgledao je kraj&nx;e umoran.

Do&sx;li ste da od mene tra&zx;ite saveta u politi&cx;kim pita&nx;ima, zapo&cx;ne on razgovor, Ali bojim se da vam vi&sx;e ne mogu dati nikakav savet. Ja vi&sx;e nemam nade da se katastrofa koja preti Nema&cx;koj, pa samim tim, i nema&cx;kim univerzitetima, jo&sx; mo&zx;e zaustaviti. Pre nego &sx;to mi budete pri&cx;ali o po&sx;te&nx;u u Lajpcigu, koje sigurno nije ni&sx;ta ma&nx;e nego kod nas u Berlini, bo&lx;e da vam odmah saop&sx;tim razgovor &sx;to sam ga pre nekoliko dana vodio sa Hitlerom. Nadao sam se da &cy;u mu mo&cy;i objasniti kolika &cy;e se &sx;teta nanesti nema&cx;kim univerzitetima, a osobito fizikalnim istra&zx;iva&nx;ima u na&sx;oj zem&lx;i, ako se proteraju jevrejske kolege; koliko bi besmislen i kraj&nx;e nemoralan bio takav postupak, budu&cy;i da su ve&cy;inom u pita&nx;u &lx;udi koji se ose&cy;aju pravim Nemcima i koji u posled&nx;em ratu stav&lx;ali svoj &zx;ivot na kocku za Nema&cx;ku, kao i svi drugi. Ali kod Hitlera nisam nai&sx;ao ni nakakvo razumeva&nx;e, ili, jo&sx; gore, prosto ne postoji jezik na kojem biste se uop&sx;te mogli sporazumeti s takvim &cx;ovekom. Hitler je, tako mi se u&cx;inilo, izgubio svaki dodir sa spo&lx;nim svetom. Ono &sx;to mu drugi kazuje on u najbo&lx;em slu&cx;aju ose&cy;a kao dosadno uznemirava&nx;e i odmah ga nadvi&cx;e, deklamuju&cy;i stalno iste fraze o rastaka&nx;u duhovnog &zx;ivota u posled&nx;ih &cx;etrnaest godina, o ni&zx;nosti da se tom izopa&cx;e&nx;u stane na put u posled&nx;em trenutku, i tako da&lx;e. Pri tome imate utisak da i on i sam veruje u tu besmislicu i da mogu&cy;nost takvog verova&nx;a obezbe&dx;uje sebi tako re&cy;i silom, upravo isk&lx;u&cx;e&nx;em svih spo&lx;nih uticaja. On je sav obuzet svojim takozvanim idejama, odbija svaki razborit prigovor, i odve&sx;&cy;e Nema&cx;ku u stra&sx;nu katastrofu.

Na to sam ga ja izvestio o zbiva&nx;ima u Lajpcigu i o planu koji se pretresao me&dx;u nama mla&dx;im &cx;lanovima fakulteta da demonstrativno podnesemo ostavku, na profesuru i da time glasno i jasno izgovorimo: Do ovde, ali ne da&lx;e.Me&dx;utim, Plank je bio ube&dx;en u bezuspe&sx;nost takvog plana.

Radujem se &sx;to ste vi kao mlad &cx;ovek jo&sx; optimista i verujete da takvim koracima mo&zx;ete spre&cx;iti nesre&cy;u. No vi, na &zx;alost, grdno prece&nx;ujete uticaj univerziteta i intelektualno obrazovanih &lx;udi. Javno, prakti&cx;no, ni&sx;ta ne bi saznao o va&sx;em koraku. Listovi ili uop&sx;te ne bi o tome obave&sx;tavali ili bi o va&sx;oj ostavci govorili tako zlobnim tonom da niko ne bi do&sx;ao na pomisao da iz toga izvede ozbi&lx;ne zak&lx;u&cx;ke. Niko vi&sx;e ne mo&zx;e uticati na kreta&nx;e usova, kad se jednom pokrenuo. Sxta &cy;e on sve razoriti, koliko &cy;e &lx;udskih &zx;ivota uni&sx;titi, to su prirodni zakoni ve&cy; odlu&cx;ili, iako mi to jo&sx; ne znamo. Ni Hitler ne mo&zx;e vi&sx;e uprav&lx;ati tokom zbiva&nx;a; jer on je u kudikamo ve&cy;oj meri &cx;ovek koga pokre&cy;e &nx;egova sumanutost nego sam pokreta&cx;. On ne mo&zx;e znati da li &cy;e ga sile koje je razobru&cx;io naposletku visoko uzdi&cy;i ili bedno unu&sx;titi.

Va&sx; korak bi, dakle, dok se katastrofa ne zavr&sx;i, imao samo povratno dejstvo za vas samog; mo&zx;da biste bili spremni da mnogo &sx;to&sx;ta otrpite, ali za &zx;ivot u na&sx;oj zem&lx;i sve &sx;to &cx;inite posta&cy;e delotvorno u najbo&lx;em slu&cx;aju tek posle zavrshetka. To, dakle, moramo imati u vidu. Ako podnesete ostavku, preostajalo bi vam, u najpovo&lx;nijem slu&cx;aju, da u inostranstvu potra&zx;ite neku slu&zx;bu. &Sx;ta bi se dogodilo u ma&nx;e povo&lx;nim slu&cx;ajevima, ne&cy;u ni da zami&sx;&lx;am. Vas bi u inostranstvu pribrojali mno&sx;tnu emigranata primoranih da tra&zx;e slu&zx;bu, i mo&zx;da biste, posredno, oduzeli mesto nekom drugom, koji je u ve&cy;oj nevo&lx;i nego vi. Tamo biste verovatno mogli spokojno, van opasnosti da radite, i kad se katastrofa zavr&sx;i, da se, ako &zx;elite, vratite u Nema&cx;ku, mirne savesti da nikada niste pravili kompromise sa razorite&lx;ima Nema&cx;ke. Ali dotle &cy;e mo&zx;da prohujati mnoge godine, viste postali drguk&cx;iji, i &lx;udi u Nema&cx;koj su postali drug&cx;iji; pita&nx;e je koliko biste onda mogli da delujete u tom isme&nx;enom svetu.

Ako ne podnesete ostavku i ostanete ovde, ima&cy;ete zadatak sasvim druge vrste. Vi ne mo&zx;ete zaustaviti katastrofu i morate, da biste preziveli, stalno praviti nekakve kompromise. Ali mo&zx;ete poku&sx;ati da zajedno sa drugima stvorite ostrva opstanka. Mo&zx;ete okup&lx;ati oko sebe mlade &lx;ude, pokazati im kako se radi na nauci i na taj na&cx;in sa&cx;uvati u &nx;ihovoj svesti i stara ta&cx;na merila vrednosti. Niko ne zna, naravno, koliko &cy;e od takvih ostrva ostati na zavrshetku katastrofe, ali uveren sam da &cy;e &cx;ak i male skupine obdarenih mladih &lx;udi, koje mo&zx;ete u takvom duhu provesti kroz ovo vreme u&zx;asa, biti od najve&cy;eg zna&cx;aja za obnovu posle zavrshetka. Jer takve skupine mogu predstav&lx;ati kristalizaciona jezgra, odakle &cy;e pote&cy;i obrazova&nx;e novih &zx;ivotnih oblika. To &cy;e najpre va&zx;iti samo za obnovu nau&cx;nog istra&zx;iva&nx;a u Nema&cx;koj. Ali kako niko ne zna kakvu &cy;e ulogu u budu&cy;em svetu igrati nauka i tehnika, mo&zx;da &cy;e to postati va&zx;no i za &sx;ire oblasti. Mislim da bi svi koji mogu ne&sx;to da urade, a nisu, na primer, zbog svoje rase primorani na ise&lx;e&nx;e, trebalo da ostanu ovde i da pripremaju da&lx;u budu&cy;nost. To &cy;e svakako biti veoma te&sx;ko i nije li&sx;eno opasnosti; kompromisi koje &cy;e te morati &cx;initi bi&cy;e van docnije s pravom prebacivani, a mo&zx;da i ka&zx;&nx;avani. No mo&zx;da se to ipak mora &cx;initi. Naravno, ne mogu zameriti nikom ako se odlu&cx;i druk&cx;ije, ako emigrira zato &sx;to &zx;ivot u Nema&cx;koj smatra nepodno&sx;&lx;ivim, &sx;to nepravdu koja se ovde &cx;ini ne moze da gleda, a svakako ni da spre&cx;i. Ali u ovako u&zx;asnoj situaciji kakva je danas u Nema&cx;koj vi&sx;e se i nemo&zx;e postupati pravilno, kao &sx;to va&lx;a. Bez obzira na to kakvu odluku donesete vi u&cx;estvujete u nekoj vrsti nepravde. Stoga je, u kraj&nx;oj liniji, svako upu&cy;en na samog sebe. Nema vi&sx;e smisla davati ili primati savete. Stoga i vama mogu samo re&cy;i: ne nadajte se da biste, &sx;to god u&cx;inili, do zavr&sx;etka katastrofe mogli spre&cx;iti mnoge nesre&cy;e. Medjutim, donose&cy;i odluku, mislite na vreme koje dolazi potom.

Da&lx;e od ove opomene na&sx; razgovor nije nastav&lx;en. Na povratku ku&cy;i i u vozu za Lajpcig isre&cx;ene misli neprestano su mi se vrzmale po glavi i mu&cx;ilo me je pita&nx;e da li da emigriram ili da ostanem. Gotovo sam zavideo prijate&lx;ima kojima je &zx;ivotna podloga u Nema&cx;koj silom oduzeta i koji su stoga morali napustiti na&sx;u zem&lx;u. &Nx;ima je nanesena te&sx;ka nepravda i morali du da savladaju velike materijalne te&sx;ko&cy;e, ali su bar po&sx;tedjeni izbora. Poku&sx;avao sam da problem postavim sebi u nekom novom obliku, kako bih bo&lx;e sagledao &sx;ta treba da &cx;inim. Ako u sopstvenoj ku&cy;i jedan &cx;lan porodice smrtno oborli od neke zarazne bolesti, da li je pravilnije napustiti ku&cy;u, da se zaraza ne bi da&lx;e prenosila, ili je bo&lx;e negovati bolesnika, i onda kad vi&sx;e nema nikavke nade? No mo&zx;e li se revolucija upore&dx;ivati sa bole&sx;&cy;u? Nije li to suvi&sx;e jevtin na&cx;in da se eti&cx;ka merila stave van snage? A zatim, kakvi su to kompromisi o kojima je govorio Plank? Na po&cx;etku predava&nx;a morali smo dizati ruku, da udovo&lx;imo formama koje je zahtevala nacionalsocijalisti&cx;ka stranka. Koliko sam puta i ranije pozdrav&lx;ao poznanike di&zx;u&cy;i ruku i ma&sx;u&cy;i im. Je li to sraman ustupak? Zvani&cx;na pisma morali smo potpisivati sa Hajl Hitler. To je ve&cy; bilo mnogo neprijatnije, ali, sre&cy;om, retko smo pisali takva pisma, a uz to je taj pozdrav ionako imao prizvuk: Ne&cy; da jmam nikakva posla s tobom. Morali smo u&cx;estvovati na sve&cx;anostima i mar&sx;irati u stroju. No jama&cx;no &cy;e &cx;estobiti mogu&cy;nosti da se izbegnu takve obaveze. Svaki pojedini korak te vrste mo&zx;da se jo&sx; mogao braniti. Ali sigurno &cy;e nas primorati na mnoge druge korake. A ho&cy;e li se i oni mo&cy;i braniti? Da li je Vilhem Tel pravilno postupio kada je odbio da pozdravi Geslerov &sx;e&sx;ir, izla&zx;u&cy;i &zx;ivot svog deteta smrtnoj opasnosti? Nije li trebalo da i on u&cx;ini neki ustupak? Ako odgovor glasi ne, kako onda u&cx;initi ustupke sada u Nema&cx;koj?

Odlu&cx;im li se, naprotiv, na emigraciju, kako &cy;e se ta odluka uskladiti sa Kantovim zahtevom: postupati tako da sopstveni postupak mo&zx;e va&zx;iti i kao op&sx;ta maksima? Svi ne mogu emigrirati. Treba li se na ovom zema&lx;skom &sx;aru bespokojno se&lx;akati iz jedne zem&lx;e u drugu, izmi&cx;u&cy;i socijalnim katastrofama koje su na pomolu? Ni ostale zem&lx;e ne bi zadugo ostale po&sx;te&dx;ene takvih ili sli&cx;nih katastrofa. Najzad, mi po ro&dx;e&nx;u, jeziku i vaspita&nx;u ipak pripadamo jednoj odre&dx;enoj zem&lx;i. I zar emigrirati ne zna&cx;i prepustiti sopstvenu zem&lx;u, bez borbe, grupi suma&nx;utih &lx;udi, koji su izgubili du&sx;evnu ravnote&zx;u i u svojoj pometenosti guraju Nema&cx;ku u nesagled&lx;ivu nesre&cy;u?

Plank je pomi&nx;ao kako bi se &cx;ovek na&sx;ao pred odlukama gde mo&zx;e da u&cx;ini samo jo&sx; jednu nepravdu. Jesu li takve situacije uop&sx;te mogu&cy;ne? Kao fizi&cx;ar, poku&sx;avao sam da pronalazim misaone opite, tj. da u ovom slu&cx;aju izmi&sx;&lx;am o&cx;ajne polo&zx;aje koji, mada se ne jav&lx;aju u stvarnosti, ipak imaju dovo&lx;no sli&cx;nosti sa stvarnim situacijama, a u isti mah su tako ekstremni da se odmah mo&zx;e uvideti nemogu&cy;nost &lx;udski opravdanog re&sx;e&nx;a. Na posletku sam do&sx;ao na slede&cy;i stravi&cx;an primer. Diktatorska vlada bacila je u tamnicu deset svojih protivnika i re&sx;ena je da ubije bar najzna&cx;ajnijeg me&dx;u &nx;ima, a mo&zx;da i svu desetoricu. Ali vladi je mnogo stalo da to ubistvo pred inostranstvnom predstavi kao opravdano. Stoga nudi nekom drugom protivniku, koji je zbog svog visokog me&dx;unarodnog ugleda jo&sx; ostav&lx;en na slobodi - to bi mogao, na primer, da bude neki ugledni pravnik u zem&lx;i - slede&cy;i ugovor: ako je pravnik spreman da opravdanost ubistva najzna&cx;ajnijeg protivnika pokrije stav&lx;a&nx;em potpisa pod odgovaraju&cy;e stru&cx;no mi&sx;&lx;e&nx;e, ostala devetoica protivnika bi&cy;e pu&sx;tena na slobodu, uz jemstvo da &cy;e im se omogu&cy;iti odlazak u inostranstvo. Ako uskrati potpis, bi&cy;e pogub&lx;ena sva desetorica uhap&sx;enih. Pravnik ne mo&zx;e sum&nx;ati u to da &cy;e diktator izvr&sx;iti pret&nx;u. &Sx;ta da radi? Da li &nx;egov beli prsnik, kako se to tada cini&cx;ki nazivalo, vredi vi&sx;e od &zx;ivota devetorice prijate&lx;a? &Cx;ak ni dragovo&lx;na pravnikova smrt ne bi vi&sx;e bila nikakvo re&sx;e&nx;e, jer bi tako&dx;e spre&cx;ila spasava&nx;e nevino zatvorenih.

Uz to mi u se&cy;a&nx;u iskrsnu jedan razgovor sa Nilsom, koji je govorio o komplementarnosti pojmova pravi&cx;nost i &lx;ubav. Oba ta pojma, dodu&sx;e, bitni su sastavni delovi na&sx;eg pona&sx;a&nx;a u zajedni&cx;kom &zx;ivotu sa drugim &lx;udima; ali u krajnoj liniji uzajamno se isk&lx;u&cx;uju. Pravi&cx;nost nala&zx;e pravniku da uskrati svoj potpis. Osim toga, politi&cx;ke posledice toga potpisa uvalile bi mo&zx;da u nesre&cy;u mnogo vi&sx;e &lx;udi nego samo devetoricu prijate&lx;a. Ali sme li se &lx;ubav oglu&sx;iti o poziv za pomo&cy; koji o&cx;ajni ro&dx;aci tih prijate&lx;a upu&cy;uju pravniku? Zatim mi se opet u&cx;inilo deti&nx;astim da razpredam takve apsurdne misli. Stvar je u tome da se, sada i ovde, odlu&cx;i ho&cy;u li emigrirati ili ostati u Nema&cx;koj. Treba pomo&sx;&lx;ati na vreme posle katastrofe. To je rekao Plank, i to mi je bilo ubed&lx;ivo. Dakle: stvarati ostrva opstanka, okup&lx;ati mlade &lx;ude i, po mogu&cy;nosi, &zx;ive ix provesti kroz katastrofu, a zatim, posle katastrofe, opet iznosa graditi; to je zadatak o kojem je govorio Plank. Jama&cx;no je to povezano sa neizbe&zx;nim kompromisima - za koje bi me docnije s pravom kaznili - a mo&zx;da i sa jo&sx; ne&cx;im gorim. Ali bar je jasno postav&lx;en zadatak. U inostranstvu bih bio, u stvari, suvi&sx;an. Tamo postoje samo zadaci koje mnogi drugi mogu izvr&sx;iti kudikamo bo&lx;e. Vra&cy;aju&cy;i se u Lajpcig, ve&cy; sam odlu&cx;io da, bar privremeno, ostanem u Nema&cx;koj i na Lajpci&sx;kom univerzitetu, pa da vidim kamo &cy;e me taj put odvesti.

13. RASPRAVE O MOGU&Cy;NOSTIMA ATOMSKE TEHNIKE I O ELEMENTARNIM &Cx;ESTICAMA (1935-1937)

Uprkos uznemirenosti koju su nema&cx;ka revolucija i emigracija &sx;to je za &nx;om sledila izazvale u nau&cx;nom &zx;ivotu ne samo na&sx;e zem&lx;e, atomska fizika se tih godina za&cx;udo brzo razvijala. U laboratoriji lorda Raderforda u Kembri&dy;u, Engleska, konstruisali su Kokroft i Valton visokonaponski ure&dx;aj kojim su se atomska jezgra vodonika, protoni, mogli ubrzati do te mere da, u sudaru sa nekim lakim atomskim jezgrom, savladaju barijeru stvorenu elektri&cx;nim odbija&nx;em i preina&cx;e to jezgro - metu. Pomo&cy;u ovog ure&dx;aja i drugih sli&cx;nih sprava, osobito pomo&cy;u ciklotrona gra&dx;enog u Americi, mogli su se izvoditi mnogi novi nuklearno-fizikalni opiti, tako da je ubrzo dobijena sasvim jasna slika svojstva atomskog jezgra i sila &sx;to deluju u &nx;emu. Atomska jezgra nisu se mogla - poput celih atoma - upore&dx;ivati sa planetarnim sistemom u malom, gde najja&cx;esile proizilaze iz jednog sredi&sx;nog te&sx;kog tela, koje odre&dx;uje puta&nx;e kru&zx;e&nx;a lakih tela. Mo&zx;da su razna atomska jezgra, tako re&cy;i, razne krupne kapi iste vrste nuklearne materije, koja se sastoji, recimo, od protona i neutrona u jednakim delovima. Gustina te nuklearne materije, sastav&lx;ene od protona i neutrona, od prilike je ista kod svih atomskih jezgara. Jedino &sx;to jako elektrostati&cx;no odbija&nx;e protona &cx;ini da je kod te&sx;kog jezgra broj neutrona ne&sx;to ve&cy;i od broja protona. Jake sile koje nuklearnu materiju odr&zx;avaju na okupu ne me&nx;aju se pri zameni protona i neutrona; ova pretpostavka je potvr&dx;ena. A tako obeloda&nx;ena simetrija izme&dx;u protona i neutrona - o kojoj sam sa&nx;ao ve&cy; onda u kolibi na strmom suvatu - ispo&lx;ava se eksperimentalno i u tome &sx;to neka atomska jezgra pri beta-raspada&nx;u emituju elektrone, a druga pozitrone. Radi podrobnijeg prou&cx;ava&nx;a odnosa u atomskom jezgru, poku&sx;avali smo u na&sx;em Lajpci&sx;kom seminaru da atomsko jezgro shvatimo kao gotovo loptastu kap nuklearne materije, kao neku vrstu loptastog lonca u kojem se neutroni i protoni slobodno kre&cy;u, ne smetaju&cy;i osetnije jedni drugima, dok je Nils u Kopenhagenu, obrnuto, uzajamno dejstvo pojedinih sastojaka nuklearne materije smatrao veoma vaznim i stoga jezgro prevashodno shvatao kao neku vrstu vre&cy;e s peskom.

Radi razja&sx;&nx;e&nx;a tih razlika u shvata&nx;u usmenim razgovorom, otputovao sam izme&dx;u jeseni 1935. i jesni 1936. ponovo na nekoliko nede&lx;a u Kopenhagen. Kao gost porodice Bor, mogao sam da se koristim jednom sobom u stanu koji je danska dr&zx;ava iz sredstava Kalsberg-fonda, u znak po&cx;asti, stavila na raspolaga&nx;e Boru i &nx;egovoj porodici. Taj dom je kao steci&sx;te atomskih fizi&cx;ara mnogo godina igrao osobito va&zx;nu ulogu. Bila je to gra&dx;evina u pompejanskom stilu, na kojoj su s jo&sx; jasno ose&cy;ali uticaji slavnog vajara Torvaldzena na danski kulturni &zx;ivot. Iz velike dnevne sobe vodile su spo&lx;a&sx;&nx;e, plasti&cx;no ukra&sx;ene stepenice u prostran park, &cx;ije je sredi&sx;te oziv&lx;avao vodoskok izme&dx;u cvetnih leja i u kojem je visoko staro drve&cy;e pru&zx;alo zaklona od sunca ili ki&sx;e. Iz trema se, s jedne strane, ulazilo u zimsku ba&sx;tu, gde je opet &zx;ubor malog vodoskoka prekidao ti&sx;inu koja je ina&cx;e vladala u ovom delu ku&cy;e. &Cx;esto smo pu&sx;tali pingpong-loptice da poigravaju na mlazu tog vodoskoka, pa onda rasprav&lx;ali o fizikalnim uzrocima posmatrane pojave. Iza zimske ba&sx;te nalazila se velika dvorana sa dvorskim stubovima, koja je mo&zx;da slu&zx;ila za sve&cx;ane skupove prilikom nau&cx;nih zaseda&nx;a. U tom gosto&lx;ubivom domu mogao sam, dakle, nekoliko nede&lx;a da budem zajedno sa porodicom Bor, a desilo se da je i engleski fizi&cx;ar lord-Raderford - otac moderne atomske fizike, kako je docnije ponekad nazivan - kratak raspust proveo kod Borovih u Kopenhagenu. Tako se de&sx;avalo da smo ponekad utroje &sx;etali kroz park i razme&nx;ivali misli o najnovijim opitima ili o strukturi atomskog jezga. Poku&sx;acu da prenesem jedan od tih razgovora.

Lord Raderford: &Sx;ta ce se u stvari, po va&sx;em mi&sx;&lx;e&nx;u desiti ako budemo gradili jo&sx;ve&cy;e visokonaponske sprave ili druge akceleratore i protone jo&sx; ja&cx;e energije i brzine ispalimo na te&zx;a atomska jezgra? Ho&cy;e li brzi projektil probiti atomsko jezgro, ne prouzrokuju&cy;i mnogo o&sx;te&cy;e&nx;a, ili &cy;e zapeti u atomskom jezgu, tako da se cela &nx;egova energija kreta&nx;a naposletku prenese na jezgro? Ako je uzajamno dejstvo pojedinih sastojaka nuklearne materije veoma va&zx;no, kako veruje Nils, onda bi projektij morao da zapne. No ako se protoni i neutroni gotovo nezavisno kre&cy;u u atomskom jezgru, neuti&cx;u&cy;i ja&cx;e jedni na druge, onda bi projektil mogao da proleti kroz jezgro neizazivaju&cy;i ve&cy;e poreme&cy;aje.

Nils: Ja verujem da bi projektil, po pravilu, zapeo u jezgru atoma i da bi se &nx;egova energija kreta&nx;a na posletku prenela na sve sastojke nuklearne materije donekle ravnomerno; jer uzajamno dejstvo je veoma veliko. Atomsko jezgro prosto bi se zagrejalo od takvog udarca, a stepen zagreva&nx;a mogao bi se izra&cx;unati iz specifi&cx;ne toplote nuklearne materije i iz energije sadrza&nx;e u projektilu. Ono &sx;to bi se da&lx;e zbivalo moglo bi se ponajpre ozna&cx;iti kao delimi&cx;no isparava&nx;e atomskog jezgra. To zna&cx;i: pojedine &cx;estice na povr&sx;ini dobile bi ponekad toliko energije da bi napustile atomsko jezgro. &Sx;ta ti ka&zx;e&sx; na to?

Pita&nx;e je bilo upu&cy;eno meni.

I ja bih poverovao u to, odgovorih, mada, &cx;ini mi se, ne odgovara sasvim na&sx;im lajpci&sx;kim predstavama o sastojcima nuklearne materije &sx;to gotovo slobodno kru&zx;e u jezgru. Ali neka veoma brza &cx;estica prodrev&sx;i u jezgro, svakako &cy;e zbog jakih snaga uzajamnog dejstva pretrpeti vi&sx;e sudara i pri tome izgubiti svoju energiju. Onda prenebregava&nx;e uzajamnog dejstva mo&zx;e predstav&lx;ati jo&sx; dopustivu pribliznost. Ali trebalo bi to prosto izra&cx;unati; jer mi, u stvari, znamo ve&cy; dovo&lx;no o atomskom jezgru. Izve&sx;&cy;u takav prora&cx;un u Lajpcigu.

Hteo bi, me&dx;utim, da postavim jedno protiv-pita&nx;e. Mo&zx;e li se stvarno zamisliti da &cy;emo zahva&lx;uju&cy;i sve ve&cy;im akceleratorima, naposletku, posti&cy;i tehni&cx;ku primenu nuklearne fizike; na primer, u tom smislu &sx;to bismo nove hemijske elemente ve&sx;ta&cx;ki proizvodili u ve&cy;im koli&cx;inama, ili vezivnu energiju jezgra iskori&sx;&cy;avali onako kako se hemijska vezivna energija iskori&sx;&cy;uje pri sagoreva&nx;u? Ka&zx;u da postoji neki engleski roman budu&cy;nosti u kojem fizi&cx;ar u trenutku najve&cy;e politi&cx;ke napetosti za svoju zem&lx;u pronalazi atomsku bombu i &nx;ome, deus ex machina , otkla&nx;a sve politi&cx;ke te&sx;ko&cy;e. To su, naravno, pusti snovi. Ali jednom prilikom, u ne&sx;to ozbi&lx;nijem vidu, fiziko-hemi&cx;ar Nernst u Berlinu tvrdio je da je Zem&lx;a u stvari kao bure baruta i da za sad ne dostaje samo &sx;ibica pa da se ona baci u vazduh. Istina je tako&dx;e: ako bismo po &cx;etiri atomska jezgra vodonika mogli u morskoj vodi spojiti sa po jednim atomskim jezgrom helijuma oslobodila bi se takva energija da bi pore&dx;e&nx;e sa buretom baruta izgledalo kao sme&sx;no ulep&sx;ava&nx;e.

Nils: Ne, takva razmatra&nx;a nisu jo&sx; dovedena do kraja. Presudna razlika izme&dx;u hemije i nuklearne fizike sastoji se u tome da hemijski procesi, po pravilu, proti&cx;u na ve&cy;em broju molekula u doti&cx;noj supstanci, na primer, u prahu, dok u nuklearnoj fizici mo&zx;emo eksperimentisati uvek samo s malim brojem atomskih jezgara. To ni sa ve&cy;im akceleratorima ne&cy;e biti na&cx;elno druk&cx;ije. Odnos procesa &sx;to se vr&sx;e u nekom hemijskom opitu prema broju procesa izazvanih dosad u nuklearnofizi&cx;kim opitima jednak je, recimo, odnosu pre&cx;nika na&sx;eg planetarnog sistema prema pre&cx;niku &sx;&lx;unka; a onda vi&sx;e ni&sx;ta ne &cx;ini ako &sx;&lx;unak zamenimo odlomkom stene. Naravno, bilo bi sasvim ne&sx;to drugo kad bismo komad materije mogli zagrejati do tako visoke temperature da bi energije pojedinih &cx;estica