Ne, to uop&sx;te nije svejedno. Tvoja predstava o kontinuiranom
napredova&nx;u u in&zx;i&nx;erskom smislu oduzela bi na&sx;oj nauci svaku snagu,
ili, recimo, svaku &cx;vrsto&cy;u, i ja ne znam u kom smislu bi se onda
jo&sx; moglo govoriti o egzaktnoj nauci.
Ako bismo hteli da se
bavimo fizikom na ovaj pragmati&cx;ki na&cx;in, uvek bismo izvla&cx;ili nekekve
delimi&cx;ne oblasti, koje su upravo eksperimentalno lako dostupne, i
poku&sx;avali bismo da pojave u &nx;ima prika&zx;emo pribli&zxnim formulama.
Ako
je prikaz suvi&zx;e neta&cx;an, mogli bismo dodati nterrmine za ispravku i
tako u&cx;initi da bude ta&cx;nije.
Ali vi&sx;e nebi postojao razlog da
ispitujemo povezanosti u velikom, i jedva bismo imali izgleda da se
probijemo do jednostavnih pojedinosti koje - da navedem samo
jedan primer - &nx;utnovu mehaniku isti&cx;u nasuprot Ptolomejovoj
astronomiji.
Izgubilo bi se, dakle, najva&zx;nije merilo istinitosti na&sx;e
nauke, jednostavnost prirodnih zakona, koja uvek zasija na kraju.

Naravno, mo&zx;e&sx; opet re&cx;i sa se u tom zahtevu za jednostavnost
povezanosti krije polaga&nx;e prava na apsolutnost, za koje ne bi bilo
logi&cx;kog opravda&nx;a.
Za&sx;to prirodni zakoni treba da budu jednostavni,
za&sx;to da se velika iskustvena podru&cx;ja jednostavno prikazuju? Tu se
moram pozvati na dosada&sx;&nx;u povest fizike.
Prizna&cy;e&sx; da &cx;etiri zavr&sx;ne
oblasti koje sam naveo poseduju uvek veoma jednostavnu kasiomatiku i
da se &nx;ome prikazuju sasvim &sx;iroke povezanosti.
Tek kod takve
aksiomatike pojam 'prirodni zakon' zaista je opravdan, i kad &nx;e ne bi
bilo, fizika va&lx;da nikad nebi stekla naziv egzaktne nauke.

Ta jednostavnost ima i drugu stranu, koja se ti&cx;e na&sx;eg odnosa prema
prirodnim zakonima.
Me&dx;utim, neznam da li se ovde mogu ta&cx;no i
razum&lx;ivo izraziti.
Ako mi, kako se to u teorijskoj fizici uvek mora
uraditi, rezultate opita sa&zx;memo u formule i do&dx;emo tako do
fenomenolo&sx;kog opisa zbiva&nx;a, imamo ose&cy;a&nx;e da smo te formule sami
izmislili, i to sa uspehom koji ma&nx;e ili vi&sx;e zadovo&lx;ava.
Ali ako
nai&dx;emo na te sasvim jednostavne velike povezanosti, koje se kona&cx;no
utvr&dx;uju u aksiomatici, onda stvar izgleda sasim drruk&cx;ije.
Tada se
pred na&sx;im o&cx;ima od jednom pojav&lx;uje neka povezanost koja je i bez nas
uvek postojala i, sasvim o&cx;evidno, nije &cx;ovekovo delo.
Takve
povezanosti su svakako prava sadr&zx;ina na&sx;e nauke.
Samo ako
smo postoja&nx;e takvih povezanosti sasvim upili u sebe, mo&zx;emo stvarno
shvatiti na&sx;u nauku.

Barton je, zami&sx;&lx;en,. &cy;utao. Nije protivre&cx;io, ali sam ipak imao utisak
brda mu je moj na&cx;im mi&sx;&lx;e&nx;a i da&lx;e po malo tu&dx;.

Sre&cy;om, na&sx; vikend nije bio ispu&nx;en samo takvim te&sx;kim razgovorima.
Prvu no&cy; smo proveli u maloj kolibi na obali usam&nx;enog jezera, usred
na izgled beskrajne oblasti jezera i &sx;uma.
Ujutru smo se poverili
vo&dx;stvu nekog Indijanca, sa kojim smo odjedrili na jezero u ribolov,
kako bismo zalihu u namirnicama osve&zx;ili plenom iz jezera.
Na mestu
kuda nas je doveo Indijanac uspeli smo da za svega jedan &cx;as da uhvatimo
osam neobi&cx;no krupnih &sx;tuka, &sx;to je osiguravalo obilatu ve&cx;eru ne samo
nama nego i Indijan&cx;evoj porodici.
Posle tog uspeha hteli smo sutra
ujutru ponovo da bacimo mre&zx;u, ovog puta bez Indijan&cx;evog vo&dx;stva.

Vreme i vetar bili su od prilike isti kao i prethodnog dana, a odjedrili
smo na isto mesti na jezeru.
Ali, uprkos svim na&sx;im naporima, ne ulovismo
celog dana nijednu ribu.
Naposletku se Bart odvrati na na&sx; razgovor
prethodnog dana, rekav&sx;i:Verovatno je sa svetom atoma isti slu&cx;aj kao
sa ribama i sa jezerom u ovoj samo&cx;i.
Ako atome nisi, svesno ili
nesvesno, upiznao tako dobro kao &sx;to ovi Indijanci poznaju vetar, ki&sx;u i
&zx;ivotne navike riba, ima&sx; malo izgleda da o &nx;ima ne&sx;to shvati&sx;.

Pred kraj mog boravka u Americi dogovorio sam se sa Polom Dirakom o
zajedni&cx;kom povratku ku&cy;i koji bi, kako smo zamislili, vodio veoma
zaobilaznim putem.
Trebalo je sda se sastanemo u Jeloustonskom parku, da
se &nx;ime malo pro&sx;etamo, pa zatim zajedno krenemo preko Tihog okeana
u Japan pa preko Azije natrag u Evropu.
Za mesto sastanka odabrali smo
hotel ispred &cx;uvenog gejzira Old Faithful.
Kako sam u Jeloustonski
park stigao dan pre dogovorenog vremena, preduzeo sam sam jedan
planinarski izlet.
Tu usput saznao sam da su tamo&sx;&nx;e planine, za
razliku od Alpa, potpuno pusta i usam&lx;ena mesta, gde jedva da je
kro&cx;ila &lx;udska noga.
Nije bilo ni puteva ni staza, ni putokaza ni
oznaka, i slu&cx;aju nekih te&sx;ko&cy;a &cx;ovek ne bi mogao ra&cx;unati na bilo&cx;iju
pomo&cy;.
Pri pe&nx;a&nx;u sam, usled zaobila&zx;e&nx;a, izgubio mnogo vremena,
a prilikom sila&zx;e&nx;a toliko sam se zamorio da sam na jednom
podesnom mestu legao u travu i odmah zaspao.
Probudio me je medved, liznuv&sx;i me
po licu.
On me je prepla&sx;io, pa sam po mraku koji se ve&cy; spu&sx;tao s
te&sx;kom mukom na&sx;ao put do hotela.

U pismu koje sam uputio Polu radi dogovora bio sam pomenuo da bismo
mogli da od&sx;etamo do gejzira u okolini i da bi, naravno, bilo zgodno
da ih vidimo upravo kad izbijaju.
Bilo je karakteristi&cx;no za Polovu
bri&zx;&lx;ivost i sistemati&cx;nost &sx;to je, kad smo se sastali, imao ve&cy;
izra&dx;en red vo&zx;&nx;e svih gejzira koji su dolazili u obzir; u tom
pregledu bilo je ozna&cx;eno ne samo vreme aktivnosti tih prirodnih
vodoskoka nego i dobro smi&sx;&lx;ena mar&sx;uta po kojoj bismo idu&cy;i od
jednog do drugog gejzira uvek blagovremeno stizali na po&cx;etak
izbija&nx;a novog gejzira, tako da smo u toku tog poslepodneva mogli da
se divimo mno&sx;tvu tih prirodnih fontana.

Za razgovore o na&sx;oj nauci imali smo prilike tokom duge plovidbe od
San-Franciska preko Havaja do Jokohame.
Ja sam, dodu&sx;e, rado u&cx;estvovao
u igrama uobi&cx;ajenim na palubi tog japanskog broda, kao &sx;to su stoni
tenis i shuffleboard, ali nam je ostajalo jo&sx; mnogo &cx;asova da,
opru&zx;eni u stolicama za le&zx;a&nx;e, posmatramo delfine kako se vitlaju oko
broda ili da u&zx;ivamo u jatima lete&cy;ih riba koje je na&sx; parobrod
pla&sx;io.
Kako je Pol ve&cy;inom zauzimao stolicu pored moje, mogli smo
op&sx;irno da razgovaramo o na&sx;im iskustvima u Americi i o budu&cy;im
planovima u atomskoj fizici.
Spremnost ameri&cx;kih fizi&cx;ara da prihvate i
neopa&zx;&lx;ive crte nove atomske fizike iznenadila je Pola ma&nx;e nego mene.

I on je, naravno, razvoj na&sx;e nauke ose&cy;ao kao vi&sx;e ili ma&nx;e
kontinuirano zbiva&nx;e, gde nije toliko va&zx;no pita&nx;e o pojmovnoj
strukturi nastaloj u doti&cx;nom stadijumu razvoja koliko pita&nx;e o metodu
koji treba primeniti radi &sx;to sigurnijeg i br&zx;eg napretka nauke.
Jer,
ako polazimo od pragmati&cx;kog na&cx;ina mi&sx;&lx;e&nx;a, napredak nauke se &cx;ini
kao stalan proces prilago&dx;ava&nx;a na&sx;e misli sve &sx;irem eksperimentalnom
iskustvu gde nema zavr&sx;etka.
Stoga se ni privremeni zavr&sx;etak ne sme
uzimati odve&cy; na&cx;elno, za reazliku od samog metoda prilago&dx;ava&nx;a.

Da pri tom proceasu, u kraj&nx;oj liniji, nastaju ili, kako bih ja radije
rekao, da se iznose na videlo jednostavni prirodni zakoni, u to je
Pol bio &cx;vrsto ube&dx;en.
No za &nx;ega je , metodski, polazna ta&cx;ka
bila pokjedina te&sx;ko&cy;a, a ne &sx;ira povezanost.
Kad mi je opisivao
svoj metod, imao sam utisak da &nx;egovo fizikalno istra&zx;iva&nx;e izgledakao,
recimo, te&sx;ko pentra&nx;e uz jednu liticu.
&Cx;oveku se &cx;ini da sve zavisi od
toga da savlada jo&sx; slede&cx;a trri metra.
Ako mu to stalno polazi za
rukom, on &cy;e na posletku sti&cy;i na vrh.
Me&dx;utim, predstaviti sebi ceo
pravac pentra&nx;a, sa svim te&sx;ko&cy;ama, zna&cx;i obeshrabriti se.
Osim toga,
&cx;ovek uo&cx;ava stvarne probleme tek kad nai&dx;e na tegobna mesta.

Meni takav na&cx;in nije odgovarao.
Ja sam mogao da po&cx;i&nx;em - da ostanemo pri
ovoj slici - samo dono&sx;e&nx;em odluke o celom pravcu pe&nx;a&nx;a odjednom.
Bio
sam, naime, uveren da &cx;ovek samo onda kad nai&dx;e na pravi pravac uspi&nx;a&nx;a
mo&zx;e savla&dx;ivati pojedine te&sx;ko&cy;e.
Gre&sx;ka u pore&dx;e&nx;u sastojala se za
mene u tome &sx;to &cx;ovek nopo&sx;to ne mo&zx;e biti siguran da li je neka litica
gra&dx;ena tako da se mo&zx;e uspentrati uz &nx;u.
&Sx;to se ti&cx;e prirode, ja
&cx;vrsto verujem da su &nx;ene povezanosti u kraj&nx;oj liniji jednostavne;
priroda je, po mom ube&dx;e&nx;u, sazdanatako da se mo&zx;e shvatiti.
Ili bi
trebalo - ta&cx;nije - da ka&zx;em obrnuto: na&sx;a sposobnost mi&sx;&lx;e&nx;a sazdana
je tako da mo&zx;e shvatiti prirodu.
Obrazlo&zx;e&nx;e za takvo ube&dx;e&nx;e izrazio
je ve&cy; Robert u na&sx;im razgovorima na &Sx;tarnber&sx;kom jezeru.
Iste
sre&dx;iva&cx;ke snage koje su uobli&cx;ile prirodu u svim &nx;enim oblicima
odgovorne su za strukruru na&sx;e du&sx;e, dakle, i na&sx;e sposobnosti
mi&sx;&lx;e&nx;a.

Pol i ja razgovarali smo mnogo o tim pita&nx;ima metoda i o na&sx;im nadama
u pogledu budu&cy;eg razvoja.
Ako bismo na&sx;a pazli&cx;ita shvata&nx;a na ovom
mestu &zx;eleli da izrazimo malo o&sx;trije, Pol je izjavio:&Cx;ovek nikada
ne mo&zx;e da re&sx;i odjednom vi&sx;e od jedne te&sx;ko&cy;e
.
Ja sam,
me&dx;utim, formulisao upravo obrnuto:&Cx;ovek nikada ne mo&zx;e da re&sx;isamo
jednu jedinu te&sx;ko&cy;u, uvek &cy;e biti primoran da re&sx;ava vi&sx;e te&sx;ko&cy;a
odjednom
.
Pol je svakako hteo da izrazi kako smatra drzovitim hte&nx;e
da se vi&sx;e te&sx;ko&cy;a re&sx;i odjedom.
On je, naime, dobro znaoda u
oblasti toliko dalekoj od svakodnevnog iskustva kao &sx;to je atomska
fizika &cx;oveku predstoji te&sx;ka borba za svaki napredak.
S druge strane,
ja sam hteo samo da uka&zx;em na to kako se pravo re&sx;e&nx;e neke te&sx;ko&cy;e
jama&cx;no uvek sastoji u tome &sx;to &cx;ovek na tom mestu nailazi
na one jednostavne velike povezanosti.
I pri tome se same od sebe
odstrane druge druge te&sx;ko&cy;e na koje on isprva nije ni pomi&sx;&lx;ao.
Tako
su, dakle, obe formulacije sadr&zx;avale znatan deo istine, i mi smo se
zbog prividne protivure&cx;nostimogli te&sx;iti jedino pomisliv&sx;i na jednu
izreku Nilsa Borakoju smo &cx;esto slu&sx;ali iz &nx;egovih usta.
Nils je imao
obi&cx;aj da ka&zx;e:Suprotnost nekog ta&cx;nog tvr&dx;e&nx;a jeste pogre&sx;no
tvr&dx;e&nx;e.
Ali suprotnost neke duboke istine mo&zx;e da bude opet neka
duboka istina.

9. RAZGOVORI O ODNOSU IZME&Dy;U BIOLOGIJE, FIZIKE I HEMIJE
(1930-1932)

Posle povratka iz Amerike i Japana bio sam u Lajpcigu optere&cy;en mnogim
du&zx;nostima.
Morao sam da dr&zx;im predava&nz;a i ve&zx;be, da u&cx;estvujem na
fakultetskim sednicama i ispitima, da modernizujem veoma maleni
Institut za teorijsku fiziku i da u seminaru o atomskoj fizici uvodim
fizi&cx;are u kvantnu teoriju.
Tako obimna delatnost bila je za mene
ne&sx;to novo i pri&cx;i&nx;avala mi je radost.
Ali veza sa krugom oko Nilsa
Bora u Kopenhagenu bila mi je u toku godina postala tako neophodna da
sam gotovo svaki raspust iskori&sx;&cy;avao za odlazak u Kopengagen na
nekoliko nede&lx;a, da bih se sa Nilsom i ostalim prijare&lx;ima posavetovao
o razvoju na&sx;e nauke.
Mnogi va&zx;ni razgovori nisu se tada vodili u
Borovom Institutu, nego u &nx;egovom let&nx;ikovcu u Tizvildeu ili na
jedrilici koju je Nils, zajedno sa nekolicinom prrijate&lx;a, dr&zx;ao
usidrenu u luci Kopenhagena i kojom se moglo ploviti i daleko po
Balti&cx;kom moru.

<------------break----------->
apsolutno ni&sx;ta da nazrem, on odjednom re&cx;e: Evo je. Ostalo nam je
jo&sx; samo nekoliko stotina metara do ulala u moreuz Ome.
Na drugoj
strani ostrva bacili smo kotvu i bili veoma radosni &sx;to smo
ostatak no&cy;i mogli provesti u kabini, predav&sx;i se dubokom snu.

KVANTNA MEHANIKA I KANTOVA FILOSOFIJA
(1930-1932)

Moj novi lajpci&sx;ki krug brzo se &sx;irio tih godina. Veoma obdareno
mladi &lx;udi iz raznih zema&lx;a pridru&zx;ili su nam se da bi u&cx;estvovali u
razvija&nx;u kvantne mehanike ili da bi je primenili na strukturu
materije.
Ti aktivni fizi&cx;ari otvoreni, prema svemu novom, oboga&cy;ivali
su na&sx;e diskusije u seminaru i gotovo iz meseca u mesec pro&sx;irivali
prostor koji se mogao doku&cx;iti tim novim zamislima.
&Sx;vajcarac Feliks
Bloh udario je teme&lx; poima&nx;u elektri&cx;nih svojstava metala, Landau
iz Rusije iPajerls rasprav&lx;ali su o matemati&cx;kim problemima kvantne
elektrodinamike, Fridrih Hund je razvijao teoriju hemijskih veza,
Edvard Teler prora&cx;unavao je opti&cx;ka svojstva molekula.
&Nx;ima se
pridru&zx;io Karl Fridrih fon Vajcsekers, sa jedva navr&sx;enih 18 godina, i
uneo filosofsku notu u &nx;ihove razgovore; mada je studirao fiziku,
moglo se jasno osetiti kako on uvek kad se u vezi sa na&sx;im fizikalnim
problemima pokrenu u seminaru pita&nx;a filosofije ili teorije sazna&nx;a
osobito pa&zx;&lx;ivo i napregnuto slu&sx;a i u&cx;estvuje u diskusiji silno
zaokup&lx;en u du&sx;i.

Osobita prilika za filosofske razgovore pru&zx;ila se godinu ili dve
docnije, kada je do&sx;la u Lajpcig mlada filosofsko&nx;a Greta Herman, da
sa atomskim fizi&cx;arimarasprav&lx;a o &nx;ihovim filosofskim tvr&dx;e&nx;ima, u
&cx;iju je neta&cx;nost u po&cx;etku bila &cx;vrsto ube&dx;ena.
Greta Herman je
studirala i sara&dx;ivala u krugu filosofa Nelsona u Getingenu; tamo je
odrasla u misaonim tokovima Kantove filosofije onako kako ju je tuma&cx;io
filosof i prirod&nx;ak Fric po&cx;etkom 19. veka.
U zahteve Fricove &sx;kole,
pa samim tim i Nelsonova kruga, spadao je i stav da filosofska
razmatra&nx;a morjau imati isti stepen strogosti kakav ina&cx;e tra&zx;i samo
moderna matematika.
Greta Herman je verovala da &cx;e pomo&cy;u te
strogosti mo&cy;i dokazati da se u zakonu uzro&cx;nosti - u obliku koji mu
je dao Kant - ne mo&zx;e ni dirnuti.
Ali nova kvantna mehanika dovodi na
neki na&cx;in u pita&nx;e taj oblik zakona uzro&cx;nosti, i mlada filosofki&nx;a
je bila re&xsx;ena da borbu vodi do kraja.

Svoju prvu diskusiju s Karlom Fridrihom fon Vajcekerom i samnom
zapo&cx;ela je slede&cx;im razmatra&nx;em:

U Kantovoj filosofiji zakon uzro&cx;nosti nije empirijsko tvr&dx;e&nx;e, koje
bi se moglo iskustvom obrazlo&zx;iti ili,tako&dx;e, opovrgnuti, nego je,
obrnuto, pretpostavka za svekoliko iskustvo i spada u one kategorije
mi&sx;&lx;e&nx;a koje Kant naziva 'apriornim'.
&Cx;ulni utisci kojima primamo
svet ne bi bili ni&sx;ta drugo do subjektivna igra &cx;ula bez odgovaraju&cy;eg
objekta, kad ne bi postojalo pravilo po kojem utisci slede iz nekog
prethodnog zbiva&nx;a.
To pravilo, to jest nedvosmisleno poveziva&nx;e
uzroka i posledica, mora se, dakle, unapred pretpostaviti ako opa&zx;a&nx;a
&zx;elimo objektivisati, ako ho&cy;emo da tvrdimo da smo ne&sx;to - neku stvar ili
neko zbiva&nx;e - iskusili.
Prirodna nauka, s druge strane, rasprav&lx;a o
iskustvima, i to upravo o objektivnim iskustvima; samo ona iskustva,
ona sazna&nx;a koja i drugi mogu da provere, koja su u ovom ta&cx;no
odre&dx;enom smislu objektivna, mogu da budu predmet prirodne nauke.
Iz
toga pak nu&zx;no sledi da svekolika prirodna nauka mora pretpostav&lx;ati
zakon uzro&cx;nosti, da ona mo&zx;e postojati samo utoliko ukoliko postoji i
zakon uzro&cx;nosti.
Zakon uzro&cx;nosti je dakle, u neku ruku oru&dx;e na&sx;eg
mi&sx;&lx;e&nx;a kojim poku&sx;avamo da sirovinu na&sx;ih &cx;ulnih utisaka preradimo u
iskustvo, u sazna&nx;e.
I samo u onom obimu u kojem nam to po&dx;e za rukom
mi posedujemi i predmet za nauku o prirodi.
Kako je, dakle, mogu&cy;no
da kvantna mehanika ho&cy;e da olabavi taj zakon uzro&cx;nosti, a da ipak
ostane nauka o prirodi.

Morao sam bajpre poku&sx;ati da opi&sx;em sazna&nx;a kojs su dovela do
stati&cx;kog tuma&cx;e&nx;a kvantne teorije.

Pretpostavimo da imamo posla sa jednim jedinim atomom vrste radijuma
B. Svakako da je lak&sx;e eksperimentisati sa mnogim takvim atomima
odjednom, to jest sa malom koli&cx;inom radijuma B, nego sa jednim jedinim
atomom; me&dx;utim, u na&cx;elu nema smet&nx;e da se ispita i pona&sx;a&nx;e jednog
takvog atoma.
Onda, dakle, zanmo da &cy;e radijum B-atom pre ili posle u
bilo kojem pravcu odaslati jedan elektron i tako pre&cy;i u radijum
C- atom.
To &cx;e se u proseku dogoditi posle jedva pola sata, no atom se
mo&zx;e isto tako preobraziti ve&cy; posle nekoliko sekundi ili tek posle
nekolio dana.
U proseku: ako imamo posla sa mnogim radijum B-atomima,
onda &cy;e posle pola sata od prilike polovina biti preobra&zx;ena.
Ali mi -
i utome se upravo ispo&lx;ava izvestan nedostatak zakona uzro&zx;nosti -
kod pojediniog radijum B-atoma ne mo&zx;e navesti nikakav uzrok za&sx;to se
raspada upravo sada, a ne ranije ili docnije, za&sx;to upravo u ovom
pravcu, a ne u nekom drugom oda&sx;i&lx;e elektron.
I mi smo, iz mnogih
razloga, ube&dx;eni da takvog uzroka nema.

Ba&sx; na tom mestu, odgovori Greta Herman, mogla bi da bude gre&sx;ka
dana&sx;&nx;e atomske fizike. Iz &cx;i&nx;enice da za neki odre&dx;eni doga&dx;aj jo&sx;
nije na&dx;en uzrok nikako se ne mo&zx;e izvesti zak&lx;u&cx;ak da uzroka i nema.

Ja bih na osnovu toga zak&lx;u&cx;ila samo to da pred sobom imamo pred sobom jedan
jo&sx; ne re&sx;en zadatak.
, to jest da atomski fizi&cx;ari treba i da&lx;e da
tra&zx;e, sve dok ne na&dx;u uzrok.
&Nx;ihovo poznava&nx;e sta&nx;a radijum B-atoma
pre oda&sx;i&lx;a&nx;a elektrona zasad je o&cx;igledno nepotpuno; ina&cx;e bi morali
biti u mogu&cy;nosti da odrede kada i u kom pravcu treba da bude odaslat
elektron.
Mora se, dakle, tra&zx;iti da&lx;e, dok se ne stekne potpuno
sazna&nx;e.

Ne. Mi ovo sazna&nx;e smatramo potpunim, poku&sx;ah da obja&sx;&nx;avam da&lx;e.
Jer iz drugih opita, koje bismo mogli izvoditi i sa ovim radijum
B-atomom, proizilazi da ne mo&zx;e biti drugih odredbenih crta toga atoma
osim onih koje ve&cy; poznajemo.
Izlo&zx;i&cy;u to ta&cx;nije: malopre smo
utvrdili da se ne zna u kom &cy;e pravcu elektron biti odaslat, a vi
ste odgovorili da se mora i da&lx;e tragati za odredbenim crtama koje
oprede&lx;uju taj pravac.
Ali, predpostavimo, da&lx;e, da smo ih va&cy; na&sx;li.
Tada nailazimo na slede&cy;u te&sx;ko&cy;u.
Elektron koji treba da se oda&sx;i&lx;e
mo&zx;emo shvatiti i kao talas materije &sx;to ga je izra&cx;ilo jezgro
atoma.
Takav talas mo&zx;e da izazove pojave interferencije.
Pretpostavimo, zatim, da se delovi talasa, koje atomsko jezgro najpre
oda&sx;i&lx;e u suprotnim pravcima, u nekoj za to na&cx;i&nx;enoj spravi dovedu do
interferencije i da kao posledica toga do&dx;e kasnije do potira&nx;a u
jednom pravcu.
To bo zna&cx;ilo da se mo&zx;e pouzdano predskazati
da elekton kona&cx;no ne&cy;e biti odaslat u tom pravcu.
Ali, ako bismo
saznali za neke nove odredbene crte, iz kojih bi proizilazilo da
atomsko jezgro oda&sx;i&lx;e elektron najpre u sasvim odre&dx;enom pravcu, onda
do pojave interferencije uop&sx;te ne bi moglo do&cy;i.
Potira&nx;a usled
interferencije ne bi bilo, i prethodno izveden zak&lx;u&cx;ak ne bi se mogao
odr&zx;ati.
Ali stvarno &cy;e se potira&nx;e opa&zx;ati eksperimentalno. Priroda
nam, dakle, saop&sx;tava da uop&sx;te nema odredbenih crta o kojima
rasprav&lx;amo, da je na&sx;e sazna&nx;e i bez novih odredbenih crta
potpuno.

Pa to je u&zx;asno, re&cx;e Greta Herman. Prvo ka&zx;ete da je na&sx;e
poznava&nx;e radijum B-atoma nepotpuno, jer ne znamo kad i u kom pravcu
&cy;e elektron biti odaslat; a onda ka&zx;ete da je to poznava&nx;e potpuno, jer
kad bi bilo jo&sx; odredbenih crta, do&sx;li bismo u protivre&cx;nost u odnosu
na neke druge opite.
Ali na&sx;e sazna&nx;e ipak ne mo&zx;e istovremeno biti i
potpuno i nepotpuno.
To je prosto besmislica.

Karl Fridrih po&cx;e malo podrobnije da analizira pretpostavka Kantove
filosofije:Prividna protivre&cx;nost koja ovde postoji nastaje jama&cx;no nastaje
usled toga &sx;to se mi pona&sx;amo tako kao da se mo&zx;e govoriti o radijum
B-atomu ,po sebi'.
A to nije po sebi razum&lx;ivo, i u stvari nije ni
ta&cx;no.
Ve&cy; kod Kanta je ,stvar po sebi' problemati&cx;an pojam. Kant zna
da se o ,stvari po sebi' ne mo&zx;e ni&sx;ta iskazati; dati su nam samo
objekti opa&zx;a&nx;a.
Ali Kant pretpostav&lx'a da te objekte opa&zx;a&nx;a mo&zx;emo
povezivati ili sre&dx;ivati, tako re&cy;i, prema uzorku neke ,stvari po sebi'.